Aleksandra Mandić: Kako su bebe stigle ispred mog objektiva

Ona stvara prelepe fotografije beba i trudnica. O tome kako se pokrenula njena inspiracija i koliko joj je lepih trenutaka donela, razgovarali smo sa Aleksandrom Mandić, fotografom koja danas radi u Dubaiju a ovih dana boravi u Beogradu kako bi 31. marta održala radionicu koja će se baviti svim aspektima fotografije novorođenih beba.

Govoriće o sigurnosti tokom snimanja kao vrlo bitnom aspektu, poziranju, umotavanju, rasveti, poziranju sa roditeljima i malo o marketingu. Radiće se sa dve bebe različitog uzrasta, tako da će posetioci moći da vide i različite pristupe. 

Kurs-radionica je osmišljen za fotografe ili entuzijaste koji već imaju neku osnovu u fotografisanju. 

– Veoma se radujem ovom događaju jer se vraćam u Beograd posle dugog niza godina sa ovim divnim izgovorm! Nedavno sam otkrila ovu novu strast – prenošenje mog znanja i iskustva drugima, i srećna sam što ima zainteresovanih polaznika za ovaj još uvek dovoljno neotkriveni poziv na našim prostorima, kaže Aleksandra.

Sa koliko godina ste znali da ćete se baviti fotografijom i šta vas je tome privuklo?

– Zaista se sve desilo vrlo spontano. Naime, moj otac je imao Reflex Konica kameru koja je, kada sam imala petnaestak godina, postala predmet mog obožavanja. Čak sam je u par navrata i rastavila (ali to je tajna :-))… Kao dete bila sam zaljubljena u italijanske reklame i kupovala časopise samo da bih gledala fotografije parfema i hrane. A onda kad sam došla da studiram u Beogradu, otkrila sam školu fotografije i odlučila da se opredelim za taj poziv. 

Pored svog posla, šta najviše volite da radite?

– Osim vremana koje provodim sa porodicom, putovanja su moja strast, volim da otkrivam nova mesta i upoznajem nove kulture. Takođe, obožavam da skijam (tj. vozim snowboard ili kako se to već kaže), ronim, volim yogu, tenis… Pre rođenja mog sina vozila sam sportske motore; uvek sam imala dosta hobija i interesovanja. Generalno, privlače me nova iskustva.

Od fotografisanja mrtve prirode do fotografisanja beba i trudnica? Šta vas je privuklo tome? Da li je to podstaklo rođenje sina? Koliko ste njegovih fotografija napravili dok je bio beba i da li te fotografije liče na ono što radite danas?

– Znam da zvuči čudno, ali fotografija hrane i mrtve prirode je jako slična fotografiji novorođenih beba. Bebice su kao mali predmeti koji treba da se postave u određenom ambijentu. Dodatno treba da se savladaju razne tehnike kao što je su sigurnost, uspavljivanje, umotavanje, poziranje… Ali, početna ideja je ista. 

Moj sin me je definitivno inspirisao, ali prvi put kada sam uzela kameru u ruke nakon njegovog rođenja, on je već imao četiri meseca. Na njemu sam naučila tehnike smirivanja i uspavljivanja jer je od rođenja imao grčeve i plakao non-stop. Tada sam tek počela da otkrivam ovaj svet, do tada nisam ni znala koliko je ova vrsta fotografije rasprostranjena. U suštini su deca mojih prijatelja imali veću ulogu u mom opredeljenju, jer su nekoliko mojih bliskih drugarica postale mame odmah posle mene. Tako sam dobila buduće mame i bebe modele. 

Posebno mi se dopao prisan odnos koji se stvara sa klijentima u ovom poslu. Od prvog telefonskog poziva osobe sa vama podele najintimnije detalje njihovog života: o tome kako se osećaju tokom trudnoće, o detaljima sa porođaja, o problemima oko hranjenja, spavanja i slično. Zbog toga se radi u jednoj vrlo harmoničnoj atmosferi što je, rekla bih, prava retkost.

Kako uspavljujete bebe za snimanje? Postoje li neki „trikovi“ koje koristite?

– Postoje razne metode za uspavljivanje i smirivanje, i sve zavisi od toga da li je beba u bolovima ili je samo znatiželjna i neće da spava 🙂 Saveti koje dajem roditeljima su da okupaju bebu pred dolazak na snimanje jer se bebice tako umore. Zatim se dogovorimo da dođu u studio kad je vreme hranjenja, jer uglavnom kad napune stomačiće upadnu u takozvanu “milk coma” (mlečnu komu). Zatim se koriste tehnike umotavanja, razni zvuci (white noise), ninanje i tako dalje. Jedan od razloga zašto se ova snimanja rade u prve dve nedelje života i jeste što bebice još uvek tvrdo spavaju, vrlo su elastične, nemaju grčeve i bebi akne. Posle petnaestak dana je mnogo teže i za bebu i za fotografa. 

Koliko je roditelja prisutno na snimanju i da li pomažu ili odmažu?

– Roditelji su uvek prisutni na snimanju, i dosta zavisi od toga koliko su upućeni u to što se dešava. Vrlo je bitno objasniti im do detalja šta će se dešavati i da nema čega da se plaše. Prva stvar u ovom poslu je sigurnost deteta, i to uporno ponavljam i roditeljima i budućim kolegama koji dolaze kod mene na kurs. 

U početku, dok nisam imala asistenta, roditelji su bili ti  koji su mi pomagali pri snimanju. Sada je drugačije, odmaraju se i piju kafu dok mi radimo 🙂 I obično me na kraju snimanja pitaju da li mogu da dođem kod njih kući kad zatreba! 

Postoje i roditelji koji su anksiozni, ali ja sam naučila da to prihvatim. U početku mi je takav pritisak stvarao nervozu, ali vremenom sam primetila da čim osete da je beba u pravim rukama, opuste se i počnu da uživaju kao posmatrači.

Da li mame i tate imaju neke specijalne zahteve ili sve prepuštaju vama?

– Pred svako snimanje imam dug razgovor sa roditeljima o njihovim zahtevima i željama. Detalji koji me ineteresuju su: boje koje vole ili ne vole, atmosfera, da li žele crno-bele fotografije, da li žele porodični portret sa bebom, da li imaju još dece koja će učestvovati, itd. Svi ti detalji daju mi inspiraciju da pokušam da stvorim nešto novo i originalno za svakog klijenta. 

Koliko bebica ili trudnica ste najviše fotografisali u jednom danu?

– Jednom prilikom sam snimala osam trudnica zajedno, i to je bio vrlo interesantan dan! Količina čokolade i keksa koja je bila pojedena me je zadivila! 🙂 Ali inače ne snimam više od tri trudnice u jednom danu, što je obično subotom kada ljudi ne rade. 

Što se tiče novorođenih beba, ne bukiram više od jednog klijenta na dan, jer u principu nikada ne znate kada će doći i kada će se snimanje završiti. 

Zašto ste izabrali da slikate bebice baš u Dubaiju?

– Ovde je posebno interesantno jer se susrećem sa raznim kulturama, i mešoviti brakovi nisu retkost. Nedavno sam imala porodicu gde je mama bila iz Kenije, a otac iz Švajcarske. Beba je bila nešto najslađe što sam u životu videla! 

Da li možete da “vidite” nešto u bebama što roditelji ne vide?

– Desilo se par puta da sam otkrila problem koji roditelji, pogotovo ako im je prvo dete, nisu primetili. Ipak, majka je ta koja sve vidi i zna najbolje!

Koliko su bebe različite?

– Svaka beba je drugačija! Zaista je zadivljujuće koliko se vidi karakter od prvog dana. Od onih koje spavaju i ne bude se, do znatiželjnih, osjetljivih, onih koji hoće samo mamu ili tatu…  

Da li koristite muziku tokom snimanja i kakvu?

– Opuštajuća muzika je deo atmosfere na snimanju, ali je ona više za roditelje 🙂 Obično tate spavaju na sofi dok ja radim. Bebama puštam zvuke kao što su otkucaji srca, zvuk kiše, vodopada, pa čak i usisivača. To ne samo da pomaže da se beba umiri, već daje osećaj da se nešto konstantno dešava, tako da ako nešto padne ili neko progovori, to nije šok za dete.

Da li se ikada desilo da ne možete da fotkate bebu, jer je nemirna i ne može da se smiri?

– Desilo mi se samo par puta, i to u početku kada nisam imala mnogo iskustva. U tom slučaju se porodica pošalje kući i proba se opet sutradan. To se više ne dešava jer jedna od metoda uvek radi 🙂

Imate li neku anegdotu sa snimanja koju možete da podelite sa nama?

– Za mene su najsimpatičniji momenti kada roditelji odluče da se slikaju sa bebom bez pelena! To je zaista najslađe, ali uglavnom bebe čekaju taj momenat da mokre ili čak da se pokake na mamu ili tatu. Onda nastaje smeh i čišćenje! Simpatično je i kada dovedu kućne ljubimce. Jednom smo u pokušaju da slikamo kako pas ljubi bebu, stavili hranu pored glave i tako dobili unikatan snimak!