Predškolci

Kako da razgovarate sa svojim detetom

predskolci-komunikacija

Laži, “ružne” i “čarobne” reči, prepreke uspešne komunikacije, JA poruke, aktivno slušanje…

Da li ste svesni koliko način na koji komunicirate sa detetom oblikuje njegov život? Na primer, uobičajene rečenice kojima roditelji ispraćaju dete u vrtić ili školu su: „Budi dobar“, ili: „Čuvaj se“, nesvesni da su ovom ličnom strepnjom poslali poruku detetu da je svet prepun opasnosti, da je neophodno biti poslušan ili pažljiv, jer će se inače, ko zna šta, strašno dogoditi. Sa druge strane, kada biste izabrali da kažete: „Uživaj u danu“, ili „Lepo se provedi“, poručili biste detetu da život nije samo niz opasnosti već, pre svega, izazova i mogućih radosti.

Takođe, dete vas stalno poziva na razgovor, a da vi to, najverovatnije, i ne primećujete. Ono će to činiti sve dok veruje da u vama ima dobrog sagovornika. Ponekad je ovaj poziv na razgovor, istovremeno, poziv u pomoć. Ukoliko roditelj taj poziv ne prepozna, jednom će ta otvorena vrata komunikacije, od onih širom otvorenih, u vreme najranijeg detinjstva, postati tek malo odškrinuta. A zatim se možda i sasvim i zauvek zatvoriti.

Uobičajene prepreke uspešne komunikacije su: pretnje (“Ako odmah ne prestaneš…”), moralisanje (“Nevaspitano je prekidati onoga ko govori…”), ironisanje  (“Baš lepo što si tako miran danas. Da nisi bolestan?”), upoređivanje (“Nikad nećeš biti kao Bane…), sramoćenje i etiketiranje (“Ti si tako bezobrazan. Stidi se. Ti si lažov…”)… Prepreke su i uobičajene “opasne rečenice” koje utiču da se otvorena vrata komunikacije sve više i trajnije zatvaraju, kao što su :

  • “Dok si pod mojim krovom…” Ovom izjavom poručili ste detetu da ono pod vašim krovom nema ni približno ista prava kao vi (jer je krov samo vaš a ne i vaš zajednički)
  • “U moje vreme, ja sam…” U stvari, hoćete da kažete da ste vi u vaše vreme bili mnogo bolji nego što je dete sada, i da bi ono trebalo da se ugleda na vas kako bi postalo bolje. Pri tom, potpuno zaboravljate da vaše dete živi i da mora da se uklopi u svoje a ne u vaše vreme.
  • “Rekao sam ti, govorio sam ti… vidiš da sam bio u pravu…” Vi imate nekoliko decenija više životnog iskustva od svog deteta. Logično je, podrazumeva se da ćete ponekad vi a ne ono biti u pravu. Ipak, to vam ne daje za pravo da ovu rečenicu koristite i “nabijati na nos.”

Ako sve to nije preporučljivo, kako onda da, uopšte, razgovarate sa detetom?

  • Slušajte. Veoma često dete od vas ne traži ni mišljenje, ni savet ni rešenje. Potrebno mu je da ga “samo” saslušate. Bu­di­te pažlji­vi i kon­cen­tri­sa­ni ka­da vam nešto go­vo­ri. Pokažite mu da imate vremena. Posvetite mu svoju punu, nepodeljenu pažnju (nemojte raditi ništa drugo). Pokušajte da stvari sagledate iz njegovog ugla. Čitajte „između redova“. Dok ga slušate, nemojte smišljati šta ćete mu odgovoriti, jer će to smanjiti vašu pažnju prilikom slušanja.
  • Budite dobar primer. Dete uči na osnovu toga kako se vi ponašate, i to od najranijeg uzrasta, a ne na osnovu toga šta vi govorite. Primera u svakodnevnom životu ima nebrojeno mnogo. Na primer, umesto da kažete laž: „Auto neće da krene dok ti ne vežeš pojas“, radije recite: „Brinem se za tvoju sigurnost. Molim te, veži se“. Ipak, važnije od toga šta ćete reći, jeste da i sami vežete pojas.
  • Ja poruke i ti-poruke. Kada kritikujete pokušajte da uvek kritikujte ponašanje a ne dete. Bolje efekte postižete kada se umesto: “Tako si nevaspitan, uvek me prekidaš kad nešto govorim…“ obratite detetu smireno, govoreći: “Kada me prekineš u govoru, zaboravim šta sam htela da kažem, molim te sačekaj da završim… ”. Odnosno, objasnite šta se sa vama (JA poruka) dešava KADA (ne kritikujete neko ponašanje uvek već samo KADA ga dete primenjuje), i šta predlažete da ubuduće radi da se ne bi ponovila ista situacija. Tako, dete shvata da vi kritikujete njegovo ponašanje, a ne njegovu ličnost, a zahvaljujući objašnjenju koje ste mu dali, menja svoje ponašanje ubuduće, u istoj situaciji.

Komunikacija se uči. Dobar sagovornik se ne rađa već postaje. Vežbajte. Počnite odmah. Budite uporni. Nemojte odustati. Čuvajte ona važna vrata uvek otvorena. I, ne zaboravite: kada ne znate šta da kažete detetu, ponekad je dovoljno da ga čvrsto zagrlite. To je, u tom trenutku, najbolje rešenje.

 

O autoru

Jelena Holcer

Jelena Holcer

Jelena Holcer je diplomirani pedagog. Ima 25 godina iskustva rada sa roditeljima i decom, u različitim školama, vrtićima, izdavačkim kućama, radio i TV stanicama.
Kada je naučila da pravilno uči, napisala je knjigu: “Pravilno učenje”.
Kada je rodila dete, napisala je: ”Uspešan roditelj – uspešno dete”.
Godinama nakon razvoda napisala je i: “100 najčešćih pitanja i odgovora o razvodu”.
Kada je naučila da je važno i neophodno da ume da govori NE svojoj okolini, napisala je: “Kako reći NE”.

Njena najnovija knjiga, petnaesta po redu, posvećena je komunikaciji između roditelja i dece: “Hajde da pričamo o…” Autor je brojnih programa, seminara, radionica.
Direktor je “Škole za roditelje”.

Ostavi komentar