Tinejdžeri

Kako „razgovarati“ sa tinejdžerom koji ćuti?

neverbalna

Kako razgovarati sa tinejdžerom koji odbija komunikaciju, odnosno, koji ćuti?

Kako razgovarati sa nekim ko zatvara vrata od sobe, izlazi iz prostorija u kojima se vi nalazite, kada govori, u stvari, viče a svaka vaša reč deluje na njega kao najpogrešnija moguća?

Odluku da ćuti, odnosno, ne razgovara sa vama, dete donosi ili kada ima neki problem, ili kada zna da vi niste “pravi” sagovornik. Moguće je da ste ga nekad izneverili, možda toga niste ni svesni, možda niste ni zapamtili, ali vaše dete jeste bilo svesno i jeste vam (zlo)zapamtilo.

U svakom slučaju, za svoje ćutanje dete ima razlog. Ukoliko je vaša porodica izložena stresu, ukoliko je dete čest svedok svađa, ili mu se dešavaju neke krupne promene u životu – to može biti razlog za duboko i ozbiljno ćutanje. Ali, ukoliko zaćuti odjednom, naglo, bez vama vidljivih i jasnih razloga, promeni svoje ponašanje a da vi ne prepoznajete uzrok – to je znak da ima neki problem ali ne želi da ga sa vama podeli.

  • Sačekajte. Možda mu je potrebno malo vremena da smisli kako da vam nešto saopšti ili da samo sa sobom preradi određeni doživljaj.
  • Osluškujte. Detetovo ćutanje ponajpre menjate time što pažljivije nego ranije pokušavate da ga slušate kako bi ponovo uspostavili pokidane veze komunikacije. I ono što vam govori, i ono “između redova”, i  kako se ponaša… osluškujte.
  • Pokušajte rečima. Najpre mu recite: “Čini mi se da imaš neki problem (dilemu, pitanje, strah…). Ja ne znam šta je to i ne znam da li ćeš umeti sam da ga rešiš. Takođe, ne mogu znati da li bi ti, zaista, bilo od neke konkretne pomoći da o tome porazgovaraš sa mnom. Čak iako mi kažeš, ma koliko ja želeo, ne znam da li ću umeti da ti budem od pomoći. Pa, ipak, sigurno je da imamo veće šanse da problem rešimo ako o njemu mislimo zajedno. Tako smo i jači i pametniji. Zato, molim te, razmisli o tome da mi ispričaš o čemu se radi. Ukoliko, ipak, odlučiš da  mi ne kažeš, samo bih želeo da te podsetim da na moju podršku uvek možeš računati.”

Zašto je ovo dobar metod? Zato što niste agresivno napali dete da vam kaže šta mu je, i niste sami izveli nikakav zaključak. Niste ga vrednovali, niste kritikovali, niste moralisali… Osim toga, čak i ako vaš tinejdžer ostane na stanovištu da neće sa vama da razgovara, vi ste ga podsetili da na vas može računati.

Pitanjem: „Čini mi se da imaš neki problem, šta mogu da učinim za tebe?“ jasno stavljate do znanja da vi osećate ili mislite da neki problem postoji i pokazujete svoju spremnost da saznate o čemu se radi. Ovakvo pitanje je konkretno i direktno, poziva na komunikaciju i saradnju.

  • Neverbalna podrška. Ono što svakako možete da učinite, ma koliko dete odbijalo razgovor jeste da mu skuvate čaj, napravite omiljene kolače, zagrlite ga, predložite da  zajedno pogledate njegov omiljeni film, pozovete u neku zajedničku porodičnu akciju… Odnosno, da mu se približite.

Neverbalna podrška je od ogromne važnosti i kada nemate problemsku situaciju. Takođe, ona lišava roditelje rizika da u pokušaju da verbalno pomognete detetu, kažu nešto pogrešno.

O autoru

Jelena Holcer

Jelena Holcer

Jelena Holcer je diplomirani pedagog. Ima 25 godina iskustva rada sa roditeljima i decom, u različitim školama, vrtićima, izdavačkim kućama, radio i TV stanicama.
Kada je naučila da pravilno uči, napisala je knjigu: “Pravilno učenje”.
Kada je rodila dete, napisala je: ”Uspešan roditelj – uspešno dete”.
Godinama nakon razvoda napisala je i: “100 najčešćih pitanja i odgovora o razvodu”.
Kada je naučila da je važno i neophodno da ume da govori NE svojoj okolini, napisala je: “Kako reći NE”.

Njena najnovija knjiga, petnaesta po redu, posvećena je komunikaciji između roditelja i dece: “Hajde da pričamo o…” Autor je brojnih programa, seminara, radionica.
Direktor je “Škole za roditelje”.

Ostavi komentar