Kućica u cveću na vrhu brda

Decenijama unazad mladi ljudi sa sela dolaze u Beograd ili druge veće gradove u Srbiji, u potrazi za boljim životom . U  rubrici Zelena mama predstavljamo primere suprotne ovoj praksi, nadajući se da će vremenom sve više mladih ljudi izabrati da živi na selu, sa novim i drugačijim pristupom prirodi i svetu koji nas okružuje. Damjan i Blaga Lazić,  iako  oboje rođeni u Beogradu, izabrali su selo pored Valjeva, kao željenu destinaciju za stvaranje porodičnog doma.

Blaga Lazić, mama je dvoje dece, diplomirani filolog i prevodilac za engleski jezik. Zaslužna je za prevod knjige „Zbogom pelene“,  autorke Ingrid Bauer iz Kanade, čime je doprinela  da se na našem podneblju ponovo priča o prirodnoj higijeni dece, što je bila i tema njenog nedavno održanog predavanja u Beogradu, u okviru  holističkog savetovališta za trudnice PoRODI SE LAKO. Tom prilikom smo porazgovarali sa Blagom o njihovim izborima i načinu života u kućici na vrhu brda.

Šta vas je inspirisalo da Beograd zamenite selom?

Često sam se pitala kad se zapravo rodila ta zamisao: da li na studijama u Kanadi, da li zbog nekih knjiga koje smo Damjan i ja pročitali, ali me je onda pre koju godinu starija sestra od tetke podsetila da sam još kao devojčurak od desetak godina govorila da ću živeti u kućici u cveću na vrhu brda i imati mnogo dece (čega se ja i dalje ne sećam, ali zvuči tačno :)). Zasad je dece dvoje, a kućica u cveću je još u izgradnji, ali suština je tu. To je, dakle, nešto što me je izgleda vuklo oduvek, a ka čemu sam se povremeno vraćala, nadograđujući i razrađujući tu zamisao, a da ni sama nisam toga bila svesna. U Damjanu sam jednostavno našla srodnu dušu. I on je odmalena voleo prirodu i životinje, i kad smo započeli zajednički život spontano smo počeli da osmišljavamo taj život u miru i slobodi. Loša iskustva iz grada samo su doprinela tome da konačno “presečemo”, vratimo se iz inostranstva, gde ionako nismo nameravali da ostanemo i kupimo imanje na selu.

Da li ste imali podršku za takvu odluku?

I da i ne. Deo porodice bio je sasvim uz nas, pomažući nas i moralno, i fizički, i materijalno, a deo je bio toliko preplašen našom odlukom da su nas nehotice sputavali i, nažalost, dodatno srozavali kad nam je bilo teško.

 

 

Posle deset godina da li ste zadovoljni svojim izborom?

Nekad nisam sigurna da smo zapravo imali izbor. U proteklih deset godina morali smo u dva navrata da živimo u Beogradu na godinu – dve da bismo Damjan i ja završili studije, i taj prinudni život u gradu samo nas je oboje učvrstio u ubeđenju da je naše imanje jedino rešenje za nas. Imali smo, pritom, prilično dobre uslove za život u gradu, ali smo oboje tamo bili nesrećni. U selu nije uvek lako, naročito s bebom, ali kad pogledam stariju ćerku kako slobodno trči livadom, penje se na drvo, igra u našoj šumi i zna kojom biljkom da povije ranu, osećam da je naša odluka i za decu najbolja.

Kakva su tvoja iskustva sa prvog i drugog porođaja?

Mislim da bih pre svega govorila o našim porođajima kod kuće, jer je muž oba puta potpuno učestvovao u svemu, a i sklona sam da verujem u ono što sam negde pročitala da otac pomaže da se rodi duh detetov dok majka rađa telo.

Oba porođaja ostala su mi u lepom sećanju, kao nešto naporno, ali čudesno. Nemam nikakvih loših uspomena, nisam bila uplašena, bol nije bio nepodnošljiv… Pred drugi porođaj nisam bila onako samouverena kao pred prvi, pa sam sa mužem razgovarala o tome da odemo i u bolnicu,  ako osetim da tako treba. Smirenost sam, međutim, osetila čim su počele prve kontrakcije i uopšte mi nije ni palo napamet da treba da se porodim igde osim kod kuće. Jednostavno sam osećala da radim ono što treba.

Sloboda kretanja i odlučivanja mi je mnogo značila, tako da sam naizmenično šetala, čučala, ležala u kadi. Sa oba deteta mi je najudobnije bilo oslonjenoj na kolena i ruke, tj. muža. Joga mi je pomogla da naučim da dišem i osvestim mišiće karlice, na čije sam se opuštanje usredsređivale tokom svake kontrakcije i tako izlazila na kraj sa bolom. Najnaporniji su bili naponi, kojima se beba rađa, ali to je ujedno i najkraći deo porođaja.

Sve u svemu, zahvalna sam što sam decu imala prilike da donesem na svet u miru našeg doma i što smo imali slobodu da porođaj teče onako kako smo osećali da treba.

Kakav je tvoj stav o načinu odgajanja dece?

Uh, to je tema za jedan ili više članaka. U glavnim crtama – trudimo se da decu učimo poštovanju tako što im ga ukazujemo. Da podstičemo samostalno razmišljanje podstičući dete da samo odgovori na svoja pitanja, iznoseći eventualno svoje mišljenje kao mogući, ali ne i jedini tačan odgovor. Da dete učimo odgovornosti za sebe tako što mu ukazujemo izvesno poverenje u brizi o samome sebi. Primer ovog poslednjeg bio bi da dete upozorimo da može da padne, ali ne i da mu zabranimo da trči. Pa ako padne – naučiće i da se obazire na upozorenja, i da vodi više računa o tome kuda trči. Sve se to svodi na odgajenje deteta da bude svoja, odgovorna ličnost, umesto da slepo sluša neki spoljni autoritet. To ume da bude naporno jer zahteva mnogo razgovora, čak i onda kad roditelj radije ne bi ili ne može, ali mi osećamo da je to jedini način da se dete odgaji kao zaista misleći, samostalan čovek.

Prevela si knjigu o prirodnoj dečjoj higijeni. Koliko je i kako i sama upražnjavaš?

Sa sada desetomesečnim sinom postigli smo da redovno kaki na nošu, a da ostatak vremena nosi pelene, prevashodno DajDaj bambusove, ili, po nuždi, jednokratne bez ikakvih aditiva. Povremeno kad imamo malo zatišja u toku dana idemo bez pelena, pa tad postižemo i da piškimo na nošu. Da nisam sama s bebom i gomilom kućnih obaveza veći deo dana, postigli bismo verovatno i više, ali tu smo gde smo, pa se trudimo da se radujemo pobedama, umesto da brojimo sve što je kuso.

Da li kupujete hranu ili je sami proizvodite na imanju?

Imali smo i ovakvih i onakvih faza, naročito zbog izbivanja u Beogradu: perioda kad je bilo hrane sa našeg imanja u izobilju i perioda kada smo veći deo namirnica kupovali. Ako se čovek dobro organizuje i na početku ima dovoljno novca da postavi temelje proizvodnje, onda je vrlo malo toga što ne može sam da proizvede ili bar kupi u okolini. Mi smo u celu priču života na selu uleteli pomalo stihijski, pa smo mnogo toga rešavali u hodu i prepravljali više puta, ali sada bar znamo tačno šta hoćemo i šta treba preduzeti. Nešto je od toga urađeno, nešto nas tek čeka, ali se nadamo da ćemo uglavnom biti samodovoljni za koju godinu.

Da li vam nedostaje društvo – vršnjaci, u selu gde živite?

U selu smo se zbližili sa jednom porodicom, a sa ostalim komšijama smo u dobrim odnosima, ali mnogo bi nam značile jedna-dve porodice prijatelja u neposrednoj blizini, da se družimo i pomažemo, i da deca zajedno rastu. Prihvatili smo, međutim, da su retko kad u životu okolnosti idealne, pa se trudimo da se ne bavimo previše onime na šta nemamo uticaj. Primili smo u goste mnoge porodice koje razmišljaju da odu iz grada i vrata su nam uvek za njih otvorena. Ipak,treba mnogo toga da se namesti da bi neko rešio da živi baš ovde, jer svaka porodica ima različite potrebe.

Da li deca imaju društvo i koliko su uključena u neke svakodnevne aktivnosti, naravno da se ovo se odnosi na starije dete?

Za dečje društvo smo se snalazili kako-kad. Kad je ćerka bila vrtićkog uzrasta, vodili smo je u grad u privatni vrtić dva-tri puta nedeljno na nekoliko sati da se malo izigra, a otkako je krenula u školu, društvo joj ne manjka. Za druženje kod kuće moramo malo da se pomučimo jer joj svi drugari žive nekoliko kilometara daleko, ali i to se da organizovati s vremena na vreme.

Što se poslova po imanju tiče, ćerku smo uključivali od najranijih dana i ona uživa da pomaže. Najvažnije je bilo samo dozvoliti joj da učestvuje onda kad je još bila mala i nespretna, a žarko je želela. Jeste da se poslovi tada trostruko sporije završavaju, ali detetu ostaju bitna poruka – da je njen rad cenjen i bitan za porodicu.

Kakvi su vaši dalji planovi?

Otkako smo došli sanjamo da organizujemo neke letnje kampove za decu, ili čak za porodice. Zemlje i ideja ima, samo zasad ne i vremena i nekih drugih uslova.

Šta je ono što bi obogatilo vaš život na selu?

Trenutno mi najviše nedostaje da završimo izgradnju/renoviranje kuće i pomoćnih zgrada, tako da domaćinstvo može lakše da funkcioniše i da imamo malo više prostora u kući. To bi ujedno otvorilo fizički i duševni prostor za intenzivnije druženje i saradnju sa drugima.

Da li baštu i imanje  obrađujete po permakulturnim principima ili kombinovano sa tradicionalnim načinima?

Ne koristimo nikakva kupovna hemijska sredstva (đubriva, pesticide, herbicide). Permakultura nam je vodilja, ali još mnogo rada treba da bi napravili baštu koja se ne prekopava, a koja je za mene jedno od najviših ostvarenja permakulture. Kažem još mnogo rada jer je kod permakulture upravo težište na tom inicijalnom ulaganju: na početku se pomučiš, ali posle održavaš uz minimalan napor. Trudimo se da gajimo stare sorte i čuvamo sopstvena semena.

Da li imaš neku poruku za roditelje?

Želela bih da poručim budućim roditeljima da je najvažnije da veruju sebi i svojim osećanjima. Danas je možda više nego ikad zbunjujuće dobiti prvo dete jer okolina vrvi od protivurečnih podataka. Ipak, neće ni detetu biti dobro ako roditeljima nije dobro – to važi kako za porođaj, tako i za sve trenutke posle njega, pa i za odluku o tome gde ćete živeti. Najvažnije je, zato, da svaka porodica nađe rešenja i ritam koji odgovara njoj, nezavisno od toga šta drugi rade i misle.

A ako iko bude želeo da nam se lično javi sa pitanjima o tome kako je na selu, neka to slobodno učini putem obrasca za kontakt na našem blogu www.tresnjinlug.com .

Naslovna fotografija: Danica Marković