Blogopriče

Moje introvertno dete

moje-introvertno-dete

Introvertne osobe su one koje gužva, buka, stimulansi iscrpljuju. Na kraju dana beže u svoju osamu, da “dođu sebi”, da skupe energiju.

A kako sam ja introvertna mama četiri deteta, bilo je neminovno da bar neko od njih bude istog sklopa.

Kad su i roditelj i dete introvertni, on na početku čini greške.

Tako sam i ja.

Ne namerno. Jednostavno, želiš, nadaš se, da ako pravovremeno reaguješ da će dete postati ekstrovertno. Bar delom.

Da će izbeći na taj način bolove i razočarenja koja nas, introvertne, neminovno prate tokom odrastanja (a često i kasnije).

Kad si dete, shvatiš, vidiš, da su omiljena deca ona druželjubiva. Ona koja se smeju svemu. Kreveljenje glupostima. Izvode kerefeke.

Ona koja će se upoznati sa svima. Koja su pristupačna.

A kad si introvertno dete, svrstan si u kategoriju stidljivih. Ozbiljnih. Mrguda.

Pogrešno shvaćeni.

Ko hoće da se druži sa nekim kome je praznik odlazak u biblioteku? I još samo što ne trči kući da bi knjigu što pre počeo da čita?

Ili crta? Piše?

(Introvertna deca su često kreativna i u svom prostoru, u tišini i miru, maksimalno skoncentrisana na to što rade.)

Ne želiš da ti dete bude usamljeno (jer samoća i usamljenost nisu isto, prvo je naš izbor).

A biće, jer će se vezati za samo jednu ili dve drugarice, drugima neće prilaziti (jer kad se druži, druži se po principu “sve ili ništa”, ne želi laka poznanstva i isprazne teme).

Bojaćeš se da se nije dovoljno socijalizovano, da to ne zna da uradi.

Biće možda ocenjeni kao povodljivi, laki za manipulisanje (i biće pogrešno ocenjeni).

I tako sam ja pre 6 godina rodila jednu takvu.

I činila te greške.

Pokušavala da je forsiram na sve ono što nije spremna.

I stvarala konflikte i nervozu svima.

(Jer ni ja nisam sama po sebi spremna da je pratim u svemu tome što i njoj ne prija.)

I onda vremenom odustala. Pomirila se sa tim. Sa samom sobom. Sa njom.

I shvatila neke stvari:

  • Nikad ih nemojte forsirati u društvu da se jave, priđu, druže. Kad budu spremni, sami će. Ako žele.
  • Nikad ih nemojte forsirati da negde idu ili učestvuju, pa čak i ako to može da bude dobra zabava.
  • Nikad ih nemojte prozivati, grditi ili postiđivati pred publikom. Doživeće sve to još emotivnije.
  • Nikad ih nemojte ni hvaliti pred publikom. Oni jednostavno ne vole da čine centar pažnje, bilo kod tipa.
  • Nemojte ustvari ništa novo raditi pred publikom (tipa, vožnja bicikla bez pomoćnih točkova i sl.) jer im to stvara dodatnu tenziju i ne mogu da se skoncentrišu.
  • Gužva i buka ih mogu učiniti razdražljivima, plačljivima i nemogućim za saradnju. Prekočite to kad god možete. Ili se pripremite na taj scenario.
  • Nemojte zahtevati da svoje želje i zamisli kažu odmah. Njima treba neko vreme da odmere sve.
  • Kad jednom doduše nešto kažu, čvrsto ostaju iza rečenog.
  • Uvek ih unapred pripremite na neke izmene planova, jer ih velika odstupanja uznemire.
  • Nikad ih nemojte kategorisati kao stidljive, povučene ili plahovite.
  • Radite na tome da izgrade samopouzdanje, i to radite polako i strpljivo (često ide 2 koraka unazad, pola koraka napred).
  • Razumite ih. Prihvatite ih. I volite takve.

http://mamaizmagareceklupe.com/

O autoru

Milena Kostić

Iza Mame iz magareće klupe nalazi se Milena Kostić. Apsolvent medicine i dipl.inž. u menadžmentu, trenutno živi dane kao 24/7 mama četiri zvrka. Piše na svom blogu i na sajtu demetra.rs. Volonterizam joj je sastavni deo života, a najveći deo toga posvećuje radu savetovališta za dojenje Udruženja Roditelj kao savetnica za dojenje.
Veruje da je naš zadatak da učinimo decu osposobljenu za dalji život – tako što ćemo ih naučiti da vole sebe i osećaju empatiju za druge.

Ostavi komentar