Biografija Momčila Stepanovića ne može da stane na jednu stranu pa ću ovom prilikom izdvojiti samo nekoliko segmenata koji je čine posebnom.
Momčilo je po zanimanju učitelj i radi u u OŠ „Banović Strahinja“ u Beogradu, osnivač je i predsednik Udruženja Kreativni učitelji, član Mense Srbije, suosnivač SIG-a za razvoj učenja i pamćenja pri Mensi Srbije, autor franšiznog projekta „Kreativna školica uspeha“ zasnovanog na kinestetičkom učenju i metodi „Pokretna azbuka“, autor i koautor brojnih udžbenika i projekata… I još puno toga bi moglo da se kaže ali evo još samo i to da je ove godine za igračku „Kreativna matematika“ dobio priznanje „Dobra igračka“.
Kako je nastao projekat Kreativni učitelji?
- Projekat je započet 2010. pod radnim nazivom „Metodika vaspitnog rada i socijalizacije učenika“ koji je imao za cilj da se uvede red i sistematičnost u školsko vaspitanje kao oblast od posebnog značaja za svako dete, roditelja, nastavnika i obrazovni sistem. Na žalost vreme da se nešto uradi na tom planu još nije došlo. Svest da je to najvažnije pitanje školstva još ne postoji.
Baveći se tim projektom shvatio sam koliko je zapravo neizvestan put svih onih kojima je dato da vide dalje i dublje. Nakon toga okupio sam prijatelje i osnovao Udruženje Kreativni učitelji. Od osnovne ideje da menjam „sistem“ brzo sam odustao jer ono što je meni bilo očigledno, nisam uspevao da objasnim nadležnima. Oni su imali svoje vizije u kojima za moje nije bilo mesta. Zato sam se OKRENUO DECI. Umesto makro sveta, počeo sam da menjam mikro svet, da se bavim onim što deci olakšava adaptaciju na režim školskog života i rada, što olakšava učenje i čini samo školovanje prijatnijim i smislenijim.
Zašto ste se opredelili za kreativnost?
Danas je sve relativno pa i kreativnost. Biti kreativan trebalo bi da znači raditi nešto na originalan, ili „svoj“ način, način koji nešto olakšava, čini jasnijim ili pristupačnijim. Biti kreativan učitelj ne znači biti vešt sa lepkom i makazama, ili snalažljiv u rasipanju vremena na igru i zabavu, već znači pronalaziti načine, metode i sredstva da se učenicima pruži ono što im je zaista potrebno. Na toj koti dolazi do profesionalnog razmimoilaženja. Ima onih koji smatraju da je najvažnije da nastava bude zabavna i dinamična, pa sve do onih koji smatraju da je najvažnije da bude „poučna“. Moje profesionalno polazište je da je u današnjim uslovima najbitnije da decu naučimo da misle, to jest da razlikuju važno i manje važno, lepo i ružno, korisno i štetno – da razvijemo veštine potrebne za snalaženje u svakodnevnim izazovima u životu.
Na čemu se zasniva program Kreativna školica uspeha?
- Kreativna školica uspeha je kruna mog višedecenijskog rada na prilagođavanju nastavnih metoda realnim potrebama i osobenostima dece. Nastao je na temelju naučnih saznanja o načinu funkcionisanja dečije psihe i ličnih profesionalnih iskustava i osećanja. Kada sam zahvaljujući literaturi, pre svega onoj koja potiče iz Nemačke i Engleske, otkrio neurofiziološke mehanizme učenja i pamćenja, i kada sam shvatio zašto je ono što zovemo „sistemom znanja“ kod dece tako često „čardak ni na nebu ni na zemlji“, počeo sam da eksperimentišem sa takozvanim KINESTETIČKIM UČENJEM. To je učenje u koje je osim intelektualne, uključena i odgovarajuća fizička aktivnost. Pokazalo se da je kod dece predškolskog i mlađeg školskog uzrasta to čarobna formula. Radi se učenju koje liči na ono što deca inače najviše vole da rade – na igru. Za razliku od obične igre, ovde osim što se igraju, deca moraju i da misle. To je način koji obezbeđuje postepeni prelazak iz bezbrižnog detinjstva u ozbiljne školske izazove – način koji omogućava da deca zavole školu i učenje. Kada se razvije entuzijazam i atmosfera uspeha, svaki učitelj može da bude dobar učitelj, a svako dete zadovoljan i uspešan učenik. Kada to ovako kažemo, verovatno zvuči nestvarno, ali zapravo to je stvarnost.
Šta je prepreka da progam bude dostupan svoj deci?
Prepreka ima više. Prvo, pedagoško polazište na kojem se program zasniva nije deo klasičnih niti tradicionalnih shvatanja. Svi mi učitelji smo formirani na drugačijoj pedagoškoj platformi koja je u prvom planu imala nastavne sadržaje. Obučavani smo da što kreativnije „isporučimo“ sadržaje deci kako bi ih ona što lakše i bezbolnije usvojila, odnosno umela da reprodukuju. Kako doživljavaju, koliko razumeju i da li mogu da primene naučeno u realnim životnim situacijama, to je bilo u drugom planu. Nije mi čudno kada osetim da roditelji ne razumeju o čemu govorim, i kada mi ne veruju. Čudno mi je da neke kolege, čak i kada dobiju gotovo rešenje za problem koji imaju, ne veruju da ono može biti tako jednostavno. Zapravo, radi se o tome da je smisao učenja ovde drugačiji. U prvom planu nisu sadržaji već razvoj sposobnosti, veština i ličnosti. Produkti učenja nisu naučene „lekcije“ već stečena iskustva koja treba da pripreme teren za takozvano „zdravo“ učenje – zdrav odnos prema školi, učenju i životu uopšte. Na žalost, još uvek dominira mišljenje da učiti znači „sedi i pamti“ a ne „KREĆI SE I RAZMIŠLJAJ“. Jednostavije rečeno, mnogima od nas teško je i da zamislimo i poverujemo da može da se uči na drugačiji način od onog koji imamo u svom ličnom đačkom iskustvu.
Druga prepreka je prezasićenost od pokušaja da se deci omogući da zahvaljujući „trikovima“ uče efikasno i ostvare vrhunske uspehe. Uvođenje dece u proces zdravog učenja je procedura koja mora da traje onoliko koliko je potrebno da se transformišu nervne strukture u dečijoj psihi, koliko je potrebno da se steknu navike i razvije entuzijazam. U praksi, kada su u pitanju mala deca, to znači da je neki minimum bar tri meseca. Bar toliko treba da traje intenzivan „intelektualni trening“ ako želimo da plodovi budu dugotrajni i ako želimo da dete dovoljno osnažimo za ono što ga očekuje u školi. Drugim rečima, roditelji su već shvatili da „instant“ varijante ne daju očekivane rezultate, pa radije decu uključuju u sportske aktivnosti, nego u „pedagoške“. Ovde valja napomenuti, iako je ponuda različitih vanškolskih aktivnosti za decu veoma bogata i šarenolika, pravih pedagoških programa, onih koje pomažu deci da se uključe i naviknu na uslove života i rada u školi, zapravo je veoma malo.
U čemu je razlika između Kreativne školice uspeha i drugih programa za decu?
- Upravo iz prethodno navedenih razloga, Kreativna školica uspeha je osmišljena kao program celovite pedagoške podrške. Ona decu priprema za realnost koja ih u školi očekuje. Pre svega uči ih da koriste logiku i pomaže im da razviju veštine neophodne za usvajanje elementarne pismenosti. Drugim rečima, akcenat je na funkcionalnoj i inelektualno-emocionalnoj pripremi za jezičko, matematičko i svako drugo opismenjavanje. Mi decu ne učimo da čitaju, pišu i računaju, jer time treba da se bave u školi, ali kod dece razvijamo veštine koje omogućavaju da se ti procesi ostvare bez trauma i podrške sa strane. Velikoj većini dece koja prođu obuku po programu Kreativna školica uspeha, nije potrebna dodatna podrška roditelja u daljem učenju i radu.
Da li to znači da se u Kreativnoj školici uspeha koriste drugačije metode i sredstva u odnosu na klasično predškolsko obrazovanje?
- Da. Kreativna školica uspeha nema mnogo dodirnih tačaka sa pripremnim predškolskim programom, a isto tako ni sa sadržajima i metodama prvog razreda. Radi se o specifičnom setu pedagoških aktivnosti i procedura koji detetu omogućavaju da stekne prednost u odnosu na vršnjake i koji ničim neće uticati da detetu u školi bude dosadno jer sve već zna. Program se bazira na „POKRETNOJ AZBUCI“ i originalnoj metodologiji rane stimulacije intelektualnog razvoja. Pre nego što smo se odlučili da pokrenemo „školicu“ kao vid fakultativne pedagoške podrške deci i roditeljima, program je bio akreditovan kao program stručnog usavršavanja u obrazovanju kod Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja Srbije. Pošto interesovanje za program od strane kolega nije bilo baš veliko, nas nekoliko koji smo shvatili potencijal i značaj, odlučili smo se da ga učinimo dostupnim deci i roditeljima na neposredan način.
Imate li podršku i na koji način je program dostupan?
- Realizacija programa je u nadležnosti udruženja Kreativni učitelji. Takođe, program ima podršku Mense Srbjije u čijim prostorijama se realizuju promotivne radionice u kojima učestvuju i roditelji. U Novom Sadu, program je dostupan u okviru aktivnosti organizacije Oblutak, po franšiznom modelu.
Nedavno ste dobili priznanje „Dobra igračka“. O čemu se tu radi?
Na jednoj od tribina za roditelje, postavljeno mi je pitanje da li sam ikada bio dete i da li sam se igrao. Da, bio sam dete, igrao sam se, a igram se i sada. Imao sam sreću da je jedan deka, dok još nisam pošao u školu, toliko voleo da igra karte da je i mene tome naučio, i da sam mu, u nedostatku kompetentnijih saigrača, bio dovoljno zanimljiv. Da li je to uticalo na moj intelektualni razvoj, sada nije moguće utvrditi, ali ono što znam jeste da sam kroz to naučio da promišljam, planiram, računam – sve to pre nego što sam pošao u školu. Misterija uticaja te vrste stimulacije koju sam kao mali imao, me je dugo kopkala, pa sam jednog dana rešio da sa svojim učenicima malo pozabavim time. Pošto su već bili prerasli sabiranje do 14, osmislio sam karte sa znatno većim brojevima i u igru uveo sve četiri matematičke operacije i to istovremeno. Koliko mi je poznato, KREATIVNA MATEMATIKA je do sada jedina igra u kojoj je smisao dobar izbor matematičke operacije. Pokazalo se da deca kroz igru mogu da upoznaju svojstva računskih operacija, ovladaju matematičkim veštinama i razvijaju matematičko i kritičko mišljenje. Priznanje „Dobra igračka“ koje sam dobio zahvaljujući konkursu organizacije „Prijatelji dece Srbije“ i izdavaču Lenador studio, me navodi na to da se još jednom zahvalim Bogu što je kroz moje iskustvo i moj rad poslao deci nešto što bogati njihova detinjstva i iskustva.
Mene lično, zadovoljnim i srećnim čini to što sam bar pokušao i uspeo da u okviru svoje učiteljske struke ostavim trag i pružim doprinos. Što sam pronašao način da radim nešto što pre mene niko nije radio i što ni od koga nisam naučio. U početku me je nerazumevanje okruženja brinulo. Sada znam šta je u pitanju, kao i da sam na dobrom putu. Znam šta mi je dato i šta sam dužan činiti. Zato upućujem decu da koriste svoju pamet, budu kreativna u pozitivnom smislu i da budu odgovorna. Učim ih da je znanje moćan alat, ali da je korisno samo u rukama dobrih ljudi. Učim ih da je čovek biće koje treba da živi od svog rada, da život nije samo igra, da nije dobro sve što je lepo, da dobri ljudi ne koriste nevolju drugih za svoje interese i da im je zajednički interes važniji od ličnog… To je moje shvatanje kreativnosti i produktivnosti, a i shvatanje smisla posla kojim se bavim. Moje je da deci omogućim da steknu iskustva koja će im pomoći da budu uspešnija, da razumeju život i druge ljude, cene rad, čast, pamet i lepotu, i najvažnije, da budu u što većoj meri – dobri, časni, kreativni, razumni, saosećajni i uspešni ljudi. Šta će od ponuđenog deca uzeti to je drugo pitanje i drugi teren. Moje je da pružam koliko mogu, njihovo je da uzmu ono što žele.
Foto: privatna arhiva, MaxPixel
Ostavi komentar