Probuđena porodica

Porodični optimizam: Da li će dete odrasti u optimistu ili pesimistu?

Da li će dete odrasti u optimistu ili pesimistu, zavisi od mnogo faktora. Porodični optimizam je, između ostalog, veoma važan.

Na osnovu poverenja koje je dete steklo u svoju majku i koliko je bilo paženo, voljeno, maženo… zavisi da li će svet doživeti kao pretežno prijatno, ili pretežno neprijatno mesto.

Smejanje, osmehivanje, kikotanje, smejuljenje, smeškanje, valjanje od smeha… neophodni su deo svakog detinjstva i uslov srećnog odrastanja. Slično važi i u obrnutom smeru. Odraslu osobu koja se mnogo smeje i odiše veselošću i dinamikom doživljavamo kao mlađu nego što nam to njene kalendarske godine pokazuju. 

Optimizam je životni stav, stanje duha, navika, pozitivnog razmišljanja. Optimisti duže žive, imaju bolji imunitet, otporniji su na stres. Ne boje se rizika, pa su njihovi životi prepuni uzbuđenja i avantura. Znaju da sreću nikada ne čini jedna pojedinačna stvar (na primer, novac), pa uspevaju da ostanu puni radosti i ako ta jedna “sitnica” izostane. Lakše se snalaze (nego pesimisti) u društvenim situacijama, kreativniji su, zadržavaju mladoliki izgled i u kasnim godinama. Rado preuzimaju inicijativu. Poželjni su u svakom društvu. U ljubavnim odnosima, u većoj meri osećaju da ih partneri podržavaju pa imaju kvalitetnije emotivne odnose nego što ih ostvaruju pesimisti.

Način razmišljanja. Najznačajnija razlika između optimista i pesimista je u načinu razmišljanja. Kad im se dogodi nešto loše optimisti uzroke tih događaja vide u spoljnim i privremenim okolnostima, a pesimisti u unutrašnjim i trajnim uzrocima. Odnosno, ne razlikuju se po tome da li vide probleme ili ne, već po tome kako se nose sa onim što vide. Optimisti veruju da su negativni događaji izazov a pesimisti da je u pitanju trajno stanje, njihova loša sudbina, teorija zavere…

Da li se optimista rađa ili postaje? U prvoj godini života deteta odrasli (pre svega majka) zadovoljava sve njegove potrebe. Međutim, te potrebe nisu samo fiziološke i fizičke (hranjenje, spavanje, presvlačenje..), već i one suptilnije, kao što su potreba za dodirom, za pažnjom, nežnošću… U zavisnosti od toga koliko su ove potrebe zadovoljene dete stiče određeno iskustvo koje, zatim, generalizuje na celokupno okruženje. Tako, već u ovom ranom uzrastu, na osnovu poverenja koje je dete steklo u svoju majku i koliko je bilo paženo, voljeno, maženo… zavisi da li će svet doživeti kao pretežno prijatno, ili pretežno neprijatno mesto. Odnosno, već tada, krajem prve godine života, možemo odrediti da li će dete odrasti u optimistu ili pesimistu.

Međutim, vaš zajednički, porodični optimizam se može negovati, razvijati, stalno obogaćivati. Načina je mnogo a najbolji podsticaji porodičnog optimizma su oni koje smislite sami.

Važni su rituali. Obogatite život malim, svakodnevnim radostima. Dete koje u svom iskustvu ima neke vaše ranije zajedničke događaje, imaće poverenje u vas i vaš odnos i kada bude u starijm uzrasnim fazama. Uživajte u zajedničkim šetnjama. Razgovarajte. Idite na kolače ili u bioskop. Provedite što više vremena zajedno.

Razmenjujte iskustva o svakom proteklom danu. Igrajte se. Svaka vaša zajednička igra je lekovita, bez obzira da li izmišljate nove, samo vaše, ili se igrate nekih već postojećih.

Priuštite sebi i drugima često i bezrazložno golicanje. Čak i ova vrsta smeha zasnovanog samo na taktilnom dodiru donosi mnogo radosti. Kao sredstvo protiv umora ovaj  lek ne deluje uvek, ali je uvek dostupan. Poklanjajte svoje osmehe, podstičite ih u drugima. Dobra armosfera i raspoloženje je veliki kapital koji darujete svojoj porodici.

O autoru

Jelena Holcer

Jelena Holcer

Jelena Holcer je diplomirani pedagog. Ima 25 godina iskustva rada sa roditeljima i decom, u različitim školama, vrtićima, izdavačkim kućama, radio i TV stanicama.
Kada je naučila da pravilno uči, napisala je knjigu: “Pravilno učenje”.
Kada je rodila dete, napisala je: ”Uspešan roditelj – uspešno dete”.
Godinama nakon razvoda napisala je i: “100 najčešćih pitanja i odgovora o razvodu”.
Kada je naučila da je važno i neophodno da ume da govori NE svojoj okolini, napisala je: “Kako reći NE”.

Njena najnovija knjiga, petnaesta po redu, posvećena je komunikaciji između roditelja i dece: “Hajde da pričamo o…” Autor je brojnih programa, seminara, radionica.
Direktor je “Škole za roditelje”.

Ostavi komentar