Roditeljstvo pod pritiskom

Prvi je dan proleća i odlučno ustajem na desnu nogu trudeći se da preskočim usnulog trogodišnjaka, pritom pazeći da se anatomski, hipoalergijski dušek na kojem spava ne zaljulja previše naglo prilikom mog napuštanja kreveta.

Kupili smo ga prošle godine, uz popust koji smo dobili od pedijatra koji nam je saopštio kako dete može imati trajne posledice ako nastavi da spava na dušeku od memorijske pene koji smo do tada koristili po savetu fizijatra. 

Palim radio i ulazim u kuhinju da iscedim organske pomorandže kako bismo zdravo započeli dan ali me u tome prekida glas sa radija koji zvanično objavljuje da po najnovijim istraživanjima nije pametno davati deci šećere iz voća na prazan stomak jer “imaju uticaj na porast broja obolelih od dijabetesa u uzrastu do 6 godina”.

Teta sa radija brižno savetuje da dete pojede dva jaja ispržena sa pilećom džigericom na svinjskoj masti i naravno da bih odmah tako i postupila da nismo dva meseca pre toga očistili frižider od svih mogućih opasnih masnoća životinjskog porekla i prešli na Gi-puter i maslinovo ulje ne bi li detetu omogućili zdravo i srećno detinjstvo. 

Vidno uzdrmana najnovijim vestima i stavovima stručnjaka odlučujem da odložim pripremu doručka za nešto kasnije. Palim telefon koji sam pred spavanje ugasila zbog radioaktivnih talasa koje emituje a koji izazivaju kancer kod mužjaka pacova čije su mozgove pažljivo posmatrali naučnici nekog Američkog univerziteta.

Na ekranu me dočekuje 48 poruka na vrtićkoj viber grupi. Potpisuje se peticija za progon i paljenje na lomači vaspitačice koja viče na decu i time im smanjuje nivo inteligencije i nanosi trajne traume za čitav život.

Jedna od zabrinutih majki navodi i slučaj masovnog ubice sa Novog Zelanda koji je sigurno najveći deo vremena provodio sa nekom osobom poput vaspitačice koja se brine o mom detetu 6 sati dnevno. Zabrinuti roditelji šalju linkove najnovijih instraživanja kao i vesti iz zemlje i inostranstva u kojima se navode slični slučajevi lošeg postupanja sa trogodišnjacima u državnim instituacijama za brigu o deci. Nemanjina mama naglašava i to da njen sin sigurno zbog toga i dalje nosi pelene i odbija da jede hranu koja nije pasirana. 

Listam poruku jednu za drugom brzinom svetlosti ali me srećom u tome prekida zvuk alarma sa muževog telefona pa uspevam nakon desetak minuta da udahnem vazduh i spustim se na planetu zemlju. Narednih sat vremena užurbano trčimo kroz kuću i pokušavamo da u sebe i na sebe stavimo sve što nam je neophodno kako bismo preživeli današnji dan van kuće. Naravno, usput proživljavamo tri detetova napada besa zbog mog odbijanja da upalim crtani film pet minuta nakon što je otvorio oči.

Kroz suze se odriče na smenu, prvo majke, pa oca a u pauzama između napada plača, muž i ja vodimo rasprave oko toga da li i u kojoj meri crtani filmovi prave ozonske i razne druge rupe u mozgu deteta. Na kraju zaključujemo da je jedno od nas neurotično, drugo neinformisano, a treće i najmlađe krivo za sve iako nije ni moglo ispasti drugačije obzirom na roditelje. Ipak, na vratima lifta uspemo opet da se zavolimo uprkos nepomirljivim razlikama i sa olakšanjem prolazimo kroz metalna vrata koja će nas za par sekundi spustiti do prizmelja zgrade.

Vožnja bi trajala par sekundi da se lift nije zaustavio na trećem spratu kako bi komšinica u penziji koja je odgojila petoro dece podelila sa nama vožnju. 
“Ću ću ću što si sjadak! A gde ci pošla sa tom tankom jaknicom i to u sred ove epidemije? Nisu valjda mama i tata poludeli da te vode u ono leglo zaraze sada?”
Negde između drugog i prvog sprata saznajemo da je samo noćas dvoje ljudi izgubilo život zbog gripa kao i da će prolećni raspust biti produžen zbog epidemije koja vlada. Do prizemlja nas je bakica sa narandžastim noktima ljubazno osudila za to što smo nemarni mladi roditelji kao i da upravo zbog takvih kao što smo mi zapadne sile imaju puno pravo što nas iz aviona posipaju bakterijama i parazititima noću dok spavamo.

Na putu do vrtića nas zaustavlja saobraćajna policija i saopštava da moramo da platimo kaznu 10.000 dinara jer nisam bila vezana na zadnjem sedištu dok sam pokušavala da se iskupim detetu što sam bila stroga mama tog jutra kako me zbog toga celi dan na poslu ne bi progonila griža savest. 
„Vidiš kako si se ti lepo vezao i seo u svoje sedište a mama i tata ti bezobrazni. Ne poštuju pravila i propise“, ponosno saopštava čika policajac oduševljenom trogodišnjaku. 

Ostatak vožnje provodimo u tišini. Na radiju The Queen započinje svoju čuvenu „Under pressure“ (Pod pritiskom). Dimitrije počinje veselo da mlati nogicama u ritmu muzike i zadovoljno se smeška dok zamišlja čike u avionu koji posipaju Beograd bakterijama u prahu. Ostvario mu se još jedan san toga jutra – upoznao je čiku policajca lično. 

Pali se crveno pa žuto pa zeleno. Gase se ulične svetiljke. Nebo je tu, drveće je tu, ptice su tu i sve biva i postoji u svom savršenom ritmu i trenutku. Sve živi i diše još jedan dan na planeti zemlji, samo smo mi načitani intelektualci, roditelji 21.veka, izostali iz harmonije ovog jutra. Čitamo još uvek naslove i najnovija saznanja pa ćemo i mi živeti i bivati, malo kasnije.

Bićemo i mi prisutni kada sve dobro izučimo i shvatimo da smo sve vreme baš poput drveta koje rodi svoje jabuke, sve već znali i umeli ali smo za razliku od drveta odlučili da učimo od loze kako rađa i zri jabuka. 

Autorka teksta: IVANA MIĆIĆ

Tema 5. festivala Roditeljstvo novog doba je upravo „Roditeljstvo pod pritiskom“, a više o događaju saznajte klikom na sledeći link: https://www.facebook.com/events/759272654472470/

Ukoliko želite da se prijavite za prisustvo na festivalu, budući da je broj mesta ograničen, obezbedite svoje mesto na vreme, klikom na sledeći link: https://goo.gl/kuJdzn