Vanja Bokun Popović: Stvaranje matrica za predivne nove univerzume

Verujem da se ništa ne dešava slučajno i da Vanja Bokun Popović i Udruženje Roditeljstvo novog doba imaju neku „tajnu vezu“. Kakvu tačno – ne znam, ali evo kako se to prepliće.

Prošle godine je Vanja Bokun Popović imala ideju da se iz daleke Amerike vrati na Balkan ali se nisu sve kockice uklapale. Ili..

Onda je stigao poziv za prvi festival „Roditeljstvo novog doba“. Eto povoda! Došla je i prvi put na ovim prostorima nas upoznala sa tajnama Višeg Ja. Vanja se, između ostalog, bavi načinima kako da postignemo svoj Puni potencijal, sprema doktorat iz psihologije u Americi, stigla je da objavi svoju prvu knjigu koja inspiriše druge ljude „Mi gradimo novi svet“, već sprema i sledeću, a okrenula je još jednu stranicu života – dajući šansu još jednom životu.

Zato je ove godine s razlogom bila odsutna sa drugog festivala – pripremala se za rođenje jednog malog bića. Ali…

Malo biće je odlučilo da se pojavi na ovom svetu baš uoči prvog dana festivala, četiri sata pre zvaničnog otvaranja, tako da je prva informacija koju smo podelili sa ostalim mamama i tatama bila ova neočekivana dobrodošlica u vidu malog anđela. Koji je uplovio u ovu dimenziju potpuno prirodno i harmonično…

Vrlo je interesantno koliko nas utelotvorena iskustva proširuju kao osobe. Moje dve trudnoće i porođaji bili su potpuno drugačiji, jer sam ja bila drugačija. 

Sa prvom bebom sam želela sve da naučim o trudnoći, ishrani, prirodnom porođaju, inteligenciji, štetnim uticajima i procepima u modernoj medicini. Kao rezultat tih “radoznalosti” koje su pozirale kao “odgovornost modernog roditelja” dobila sam sve ono o čemu sam se informisala – indukovani porođaj, mučni otegnuti oporavak i postporođajnu depresiju.

U drugom krugu, nisam obraćala pažnju na kojekakve faktore, iščitavanja postova u majčinskim grupama i analize poslednjih naučnih postignuća. Samo sam se prepustila inspiraciji i radila ono što me ispunjava – držala seminare, pisala, radila sa klijentima, putovala, provodila vreme sa porodicom. Bila sam istinski trudnički srećna. Kao rezultat toga, drugi porođaj je bio potpuno prirodan, u skladu sa mojim telom i srcem omogućujući mi brz oporavak u sjajnom raspoloženju.

Danas mogu iskreno da kažem da u želji da pružimo sebi i našim bebicama najprirodnije iskustvo često zaboravimo da je zvezdana kapija u svakoj ćeliji našeg fizičkog tela, a ne u digitalnim i štampanim slovima. Telo je ulaz u iskustvo.

 

I prvi put je tvoja želja bila da se porodiš prirodno. Kako je izgledala ta potraga za pravim mestom u Americi?

Dok sam bila trudna sa Stankom, pre tri godine, suprug i ja samo razmišljali o porođaju u Americi verujući da su resursi za prirodan pristup materinstvu mnogo širi nego na Balkanu. Tu je bilo istine – časovi za trudnice svih mogućih vrsta, coach-evi, mentori, saloni lepote za trudnice, prirodna kozmetika i slično. Pronašli smo i centar za prirodno porađanje, jer se meni nije dopadao američki pristup porađanju koji je, statistički gledano, u korist carskog reza. No, kada smo otišli na savetovanje u centar shvatili smo da je njihova romantična reklama prilično u koliziji sa njihovim uslugama. Istina je bila da su samo babice bile prisutne pri porođaju, te da je svakoj porodilji bio dostupan apartman sa bazenom, krevetom, joga loptama, ljuljaškama i drugim pomagalima. Takođe je bila istina da je centar imao veliki broj treniranog osoblja kao i sjajne rezultate. No, ono što smo saznali po dolasku bilo je da se centar nalazi u sastavu velikog bolničkog kompleksa i da se po njihovom standardu jedan mali broj žena uklapa u okvire prirodnog porođaja. To je praktično značilo da su u svakom momentu imali pravo da me prevezu u bolnicu i prepuste njihovom osoblju. Druga stvar koja nam je zaparala pažnju bila je basnoslovna suma novca koju su za osnovne usluge potraživali koja je bila jednaka zakupu vile sa osobljem. Treća stvar bila je da se očekuje da porodilja odmah nakon porođaja napusti sa bebom centar ili se prebaci u bolnicu o svom trošku.

Možda ovo ne bi bilo interesantno za deljenje da ovo nije JEDINI porođajni centar u državi Kolorado i bližem okruženju, koja se trenutno smatra jednom od najliberalnijih država u SAD… (dramska pauza…). Oba puta sam se porodila u Kotoru. Zaključite sami.

Drugi porođaj je bio sasvim drugačije iskustvo?

Posle prvog porođaja htela sam da se popnem na najviši vrh iznad grada i na razglas vičem: ”Žene, sve što su nam pričali o porođaju bila je laž.”  Sa drugim sam shvatila da nisu. Iskusila sam, zahvaljujući upornoj babici Slavici iz Kotorske bolnice, šta znači prepustiti se svom telu. Iako su drugi autoriteti komentarisali u korist indukcije, babica me je ušuškala u krevet i zapovedila da odmaram dok beba ne krene. Nisam jasno znala kako to izgleda s obzirom na prethodno iskustvo, te sam zakunjala, budeći se u talasima kontrakcija. Pred zoru, beba je zaista krenula. Dočekala me je porođajna sala u kojoj su čak i jaka neonska svetla bila pogašena. U prisustvu glavne babice Slavice, kao i još tri brižne sestre i doktorice porodila sam se sa lakoćom i zaista zaboravila bolove čim su mi ćerku Mateu stavile na grudi. Bilo je posebno sveto iskustvo.

Šta bi danas poručila budućim mamama? Kako da se opuste i sklone strah iz svog vidokruga?

Trudnoća je svetinja. U trudnoj ženi kucaju dva srca – njeno telo je božanski hram.  GDE TU IMA MESTA STRAHU?

U brzom modernom vremenu to sebi treba da ponovimo svaki dan, osvestimo koliko smo voljene i prihvatimo da nam život nikada neće dati više od onoga što dajemo same sebi.

Kako je dolazak male bebe prihvaćen od strane velikog dečaka? Kakve su njegove reakcije, može li da se nosi sa podelom pažnje?

Još uvek se uhodavamo. Stankova inicijalna reakcija bila je vrištanje koje je došlo sasvim intuitivno i prirodno pre nego što je shvatio da je beba stigla kući. Kao da je osetio da je nešto zauvek promenjeno, a nije mogao da shvati šta. Njegov prvi susret sa bebom bio je emotivan – mazio je, ljubio, a onda počeo da je brani od nevidljivog krokodila. No, nedugo potom nas je molio da je vratimo. U procesu navikavanja puno nam pomaže filozofija Svesnog Roditeljstva po Aleti Solter koja podrazumeva puno plakanja i otpuštanja emocija u ovom periodu.

Da li sa energetske strane možeš da osetiš razliku između svoja dva najvoljenija bića, muški i ženski aspekt?

Da i to je toliko fascinantno da je ovo prvi put da o tome govorim. Stanko je trogodišnjak od akcije, sa puno ideja, nevidljivih prijatelja i pitanja. Neprestano se kreće, zahteva da se svet vrti oko njega te da mi svi nekako statiramo u njegovoj produkciji. Od rođenja je tražio da i ja budem u akciji, u patikama,  helankama i kosom vezanoj u rep. Matea, sa druge strane, je jedna tiha harmonična beba koja u svima nama budi mir. Otkako sam je rodila osećam veliku potrebu da se doterujem, da budem ženstvena i nežna, te da smekšam u mnogim drugim segmentima. Podstakla je u meni da se primirim i više dopuštam životu da se brine o meni. Videćemo kako će se ova iskustva izbalansirati kako budemo rasli.

 

Izabrala si svoj put ili je on izabrao tebe a roditeljstvo je svakako njegov važan deo. Kako uspevaš da u trenutnoj situaciji sve važne segmente svog života uklopiš i kako je to uopšte moguće kada si mama dvoje dece?

Pitanje je smisla i svrhe.  Svaki dan se pitam šta je u glavi moje dece – stvaramo li matrice za predivne nove univerzume koje će oni da grade jednog dana? Ja istinski verujem da MI GRADIMO NOVI SVET, a to podrazumeva i neke drugačije vidove postojanja.

Naš mozak voli da izvlači zaključke na osnovu informacija koje generiše iz prošlih iskustava. Već neko vreme sam u višemesečnom treningu sa mentorkom iz Amerike koja me podučava kako da generišem ideje iz… BUDUĆNOSTI, te zaobiđem uobičajene šablone razmišljanja. Sa drugom dragom mentorkom (Žana Poliakov) sam zvanično otpočela rad na novoj knjizi – proces koji je sam po sebi uzbudljiv. Sa trećom radim na doktorskoj disertaciji – mojoj dugogodišnjoj ljubavi. Spremam nove seminare i onlajn časove.

Neprestano sam inspirisana i toliko volim svoj životni poziv da mu prilazim sa spartanskom disciplinom, olovkom i dnevnim planerom. To je tajna mog uklapanja kockica, koje kada se pogledaju iz daljine su – već uklopljene.