Blogopriče

Životne lekcije jednogodišnjaka

jednogodisnjak

Mi odrasli volimo da mislimo za sebe da smo jako iskusni i pametni. Ali, ako malo bolje upoznate bilo koje dete (što vam roditeljstvo omogućava da činite “iz prvog reda”), shvatićete da se mnogo životnih mudrosti izgubi negde usput, te da iskustvo nikako ne znači i mudrost. Evo nekoliko životnih lekcija kojima je moj sin mene naučio. Svakog dana otkrivam neku novu, a ove su se izdvojile kao najvažnije.

1. Opraštaj, ne ljuti se – ne budi zlopamtilo. Uvek me iznova zapanji sposobnost mog deteta da mi oprosti ljutnju, zabrane, svako nezadovoljstvo. Nema durenja, nema besa, nikakvih negativnih emocija. Nakon suza, odmah sledi zagrljaj, i osmeh, i poljubac. Uvek me iznova zatekne i postidi. I uvek sebi obećam da ću se više truditi da budem kao on – čistih i iskrenih osećanja, neuprljanih sujetom, koja je, rekla bih, osnovni razlog svih naših kasnijih durenja. “Volim te, dođi da te zagrlim“, govori svaki postupak mog jednoipogodišnjeg deteta, postupak koji želim da sačuvam zauvek. Koliko je samo neiskvarene ljubavi i nevinosti u tim zagrljajima!

lekcije jednogodišnjaka

2. Uživaj u trenutku. Bez obzira na to šta trenutno radiš – igraš se, čitaš, brišeš slince rukavom, juriš mačku po kući, pišeš po zidu, pokušavaš da se popneš na sto, jedeš mrve s poda, ručaš boraniju – sve je beskrajna zabava i uživanje! Ta posvećenost, koncentracija i zadovoljstvo s kojom jednogodišnjaci rade i najsitnije stvari uvek će me fascinirati.

3. Ako nešto voliš – radi to. Nema izgovora. Nema vremena i nikad ga neće biti. Ako želiš da putuješ – putuj. Ako ti se igra – igraj. Ako ti se spava, zaspi na podu punom igračaka. Sreća je u osluškivanju sebe i svojih želja. Mi odrasli često čekamo neko drugo vreme, neke bolje prilike. Deca ih koriste. Za njih nema nauke ni dvoumljenja. Tome ih mi učimo kasnije. I to se zove odrastanje.

lekcije jednogodisnjaka1

4. Zaboravi na sat. Moj mali zvrk nikuda ne žuri. On zna da je pred njim ceo život i da za svoje aktivnosti mora biti spreman i odmoran. Za njega ne postoje alarmi, njega baš briga koliko je sati. Vreme provedeno s njim je jedini deo dana kada se “izgubim” i zaboravim na sat. Ne postoji ništa pre, ništa posle, vreme ne postoji. Postoji samo potpuna predanost i potpuna radost jer ne zna za kraj i o njemu ne razmišlja. Koliko je to dragoceno!

5. Crtaći su zakon. Tačka.

6. Smej se naglas. Smej se uvek kada ti je do smeha. Koga briga za razlog? Smeh je zarazan. Smeh je prelazan. Zbog toga se mama po sto puta sapliće o igračke, da bi čula iznova i iznova taj glasan, čist, veseo i iskren smeh.

lekcije2

7. Ne razmišljaj o tome šta drugi misle. Najbesmislenija rečenica koju govorimo deci je – Pogledaj oko sebe, svi ti se smeju! Ili – Vidiš da niko drugi ne plače! Da li ste zaista videli da je to ikad upalilo? Da je dete od godinu dana pomislilo da nije ok plalati/glupirati se/nervirati se/smejati se jer neko drugi misli da je to ružno? I nećete videti. Jer deca znaju, samo kasnije to zaboravimo – potpuno je nebitno šta će drugi reći. Potpuno je nebitno šta će iko misliti. Zato su deca tako neverovatno srećna.

8. Pij vodu često, pomalo. Voda je važna, a mi je se uglavnom setimo tek kada osetimo žeđ. Pokušavam da opomenem sebe da i sama uzmem po gutljaj vode svaki put kada to učini moj mezimac i mnogo se bolje osećam. A on voli vodu i često je pijucka, onako – usput. Sa uživanjem. :)

lekcije3

9. Pokaži emocije. Emocije su neizostavni deo našeg života. Zašto ih skrivati? Pogledajte samo koliko rasterećeno i opušteno jednogodišnjaci koračaju kroz svakodnevicu. Kod njih nema sakrivanja, ostavljanja “za kasnije”. Ukoliko su tužni – ceo svet će to znati. Sreću nesebično dele sa svima. I to je tako divno i tako inspirativno! Od svog malenog sina sam naučila da je sasvim ok pokazati emocije. Sada se zajedno “preslišavamo” na koje sve načine je to moguće. Pokazujući mu kako sve može da prepozna tugu, ljubomoru, razočaranost, strah, ljubav, ushićenje – i sama sebe preispitujem.

10. Gledaj ljude u oči, dodiruj ih. Ovo je posebno važna lekcija za sve nas u ovo vreme računara, kada se sve češće direktan kontakt zamenjuje rečima na ekranu. Moj sin traži potpunu pažnju – spuštanje na nivo njegovih očiju, posvećenost dok govorim, povezanost pogledom i kontaktom. I on me uvek razume, bez greške – iz tona kojim govorim, govora mog tela, disanja, položaja, mimike lica – nema nesporazuma. Zar ne bi tako trebalo da je uvek i sa svima? Čini mi se da je potrebno da se s vremena na vreme podsetimo koliko uživanja može pružiti samo prisustvo jedne osobe – njen miris, dodir, zagrljaj, kontakt očima. I reči koje razmenimo onda imaju veću “težinu”.

11. Ovo je čaroban svet! Provedite makar jedan dan sa jednogodišnjacima i ova rečenica će vam danima odzvanjati u glavi. Časna reč. Ima li jednostavnije, a veće istine?

http://www.carapice.com/

O autoru

Jasmina Katinski

Jasmina Katinski

Ostavi komentar