Danica Dana Karić: Pevala sam svom detetu na porođaju

Kada sam pre izvesnog vremena pročitala post koji je Danica Dana Karić objavila na svom profilu nakon porođaja, znala sam da je njenoj priči mesto na sajtu Roditeljstvo novog doba.

O tome koliko je porođaj divno iskustvo, Dana je kroz ovaj intervju podelila sa svima nama.

 

Šta je bilo prvo što si pomislila kada si ušla u porođajnu salu a šta prvo kada si se porodila?

Ja sam ušla u salu dva puta. Prvi put sam bila malo otvorena, mislili smo da je krenuo porođaj, celu noć sam provela u porodilištu. Međutim bebica nije bila spremna da se rodi. Tek sutradan, posle skoro 32 sata, opet sam ušla u salu i kontrakcije su krenule. Bila sam uzbuđena, bila sam radosna, svakog trenutka je moj sin bio bliže meni!

Kada sam se porodila, to je bila najveća radost! Moj porođaj je bio divan! Pevala sam, pričala sa bebicom, bodrila ga da izađe, čak se i doktorka pridružila! Želela sam da moj  sin dođe na ovaj svet u radosnoj atmosferi, da mu se mama smeje i da bude nežna dobrodošlica. I tako je i bilo. Babica Ljilja mi je rekla da u svojih dvadeset i pet godina rada nikada nije videla porođaj gde mama peva svom detetu kada najviše treba da boli, ali ja bol nisam osetila, samo opuštanje i divan osećaj relaksacije mog tela.

Da li su ti porodica i posebno mama bili podrška i koliko su te savetovali u vezi sa porođajem?

Iskreno, nikoga nisam pitala za savet, niti sam želela da slušam tuđa iskustva. Znala sam šta ja želim, znala sam u šta ja verujem – da je moguće imati porođaj u kojem ću uživati i da ne treba da boli, već da to bude jedno opuštanje i radost. I nisam dopustila drugim ženama da mi prepričavaju loša iskustva, niti da mi govore kako će da me boli, jer je to svima bilo najčudnije od svega: kako da ne boli? Naravno da boli! Ova Dana mora da je luda ako misli da neće da boli, videće ona. Tako je razmišljala moja okolina i zato sam bila vrlo obazriva sa kim ću deliti svoje želje. Kako se termin približavao, pitala sam mamu i sestre koje su se porađale prirodno, bez epidurala, kakav je osećaj bio, kako je to kada imaš kontrakcije itd. I one su me opustile, jer su sve imale vrlo lak i brz porođaj. Nisam znala kakav će moj biti, ali je bilo lepo čuti da kontrakcije nisu ništa strašno, već su samo kao jači menstrualni bolovi. Zaista jesu.

U svom postu nakon porođaja napisala si: “Želela sam prirodan porođaj, želela sam radostan porođaj! I uspela si u tome. Jesi li se na bilo koji način pripremala, komunicirala sa bebom…? Koji su bili tvoji lični razlozi za ovu odluku koju verovatno mnogi nisu razumeli?

Kako da ne. Ja sam želela nešto što niko u mom okruženju nikada nije video, niti imao iskustva sa tim: želela sam da porođaj bude uživanje! Čitala sam slučajno o “orgasmic birth”, da porođaj treba da bude kao orgazam, da žena može da doživi orgazam kada se porađa jer se u mozgu dešavaju slične stvari kao kada ima seks! 🙂 Onda sam morala da istražujem dalje! Gledala sam par dokumentarnih filmova o tome sa mužem, on je verovao u mene, znao je da ću moći da imam porođaj koji će biti uživanje. To mi je puno značilo.

Komunicirala sam sa bebom od samog početka. Osetila sam da je on jedna nežna duša, opuštena, i verovala sam da ćemo uspeti da zajedno kreiramo jedan radostan porođaj. Tako je i bilo.

Iskreno, ponekad je bilo teško jer niko nije mogao da veruje (mnogi i sada dok čitaju neće verovati) da porođaj zaista ne mora biti bolan, već da može da bude uživanje za ženu.

Par dana pred porođaj, pročitala sam online citat Abrahama Hiksa o porođaju, da je porođaj najprirodnija stvar na svetu, da naša tela znaju šta da rade i da smo u pustinji,  mi bismo se porodile bez ičije pomoći. Verovala sam da Bog prosto ne bi kreirao nešto najbitnije na svetu kao negativno iskustvo. Mora da bude pozitivno, lako, prirodno. U to sam bila ubeđena. Razmišljala samo kako su se milioni žena, hiljadama godina, porađalo najprirodnije. Žensko telo je prosto magično! Treba mu verovati i dati mu šansu da odradi to za šta je stvoreno, naše je samo da se opustimo i pustimo da se to desi. 

Inače, uvek sam razmišljala o porođaju kao o nečemu što žena ima privilegiju da oseti. Želela sam prirodan porođaj jer sam želela da osetim tu moć, želela sam prirodan porođaj jer sam verovala da ću lakše da pratim impulse tela ako ih osetim, bez epidurala. Takođe, nisam želela da moju bebicu ikako ošamutim bilo kojim sredstvima.  Ovo je moja istina, koja ne mora naravno da bude istina za druge. To je moje verovanje.

Druga stvar je ako žena mora da se porodi carksim rezom ili doktori savetuju epidural jer je mnogo velika beba i slično, ali za mene to nije bio put. I hvala Bogu što je prirodni put bio moj izbor, značilo mi je da SEBI dokažem da JESTE moguće da porođaj bude radost i uživanje!

Strah je neprijatelj većine žena a kod tebe ga uopšte nije bilo?

Moje iskustvo je predivno i žao mi je što se to često ne čuje. Verujem da su žene u strahu od porođaja jer smo non stop napadnute sa svih strana pričama o strašnim bolovima, na televiziji svaka trudnica na porođaju vrišti… prosto smo preplavljeni negativnim iskustvima i informacijama o porođaju. Verujem da nekada nije bilo tako. Žene su odrastale u zajednicama, imale podršku ostalih žena, porođaji su bili prirodna stvar koja se dešava u kući, devojčice su gledale majke kako doje i slično. Sada se to pomalo izgubilo. Žene su u velikom strahu od porođaja, pogotovo ako je prvi put, a sama bolnica i doktori mogu da doprinesu tom strahu.

Ja sam želela kućni porođaj ali sam se ipak opredelila za Višegradsku. Kada su kontrakcije krenule jače i ja sam se pitala da li mi treba epidural. Disala sam, pustila taj talas da dođe i prođe… a kada je krenulo otvaranje, to je bilo nešto najlepše! Osetila sam kako se kukovi otvaraju i beba spušta i taj osećaj je bio toliko opuštajući! Kada je glava krenula, onda sam disala, slušala doktorku i babicu, sarađivala sa njima, i beba je vrlo lako izašla. Krenula sam da pričam sa bebicom: “dušice mamina, možeš ti to, hajde dušo moja” i tako… On je izašao vrlo brzo i taj osećaj kada beba izlazi, to je nešto najlepše i opuštajuće, uživala sam u tome.

NE VERUJEM da je bilo koji način ispravan ili pogrešan, svako treba da bira za sebe, ali verujem da OSEĆAJ POSLE porođaja, kada shvatite da imate toliku MOĆ, da ste deo Boga na najlepši način, da ste super-žena, da je TAJ osećaj zaista vredan celog iskustva! Svako iskustvo je validno, nema pravila. Ja sam srećna što sam imala ovakav porođaj.

Volela bih da i druge žene počnu da veruju da je moguće osetiti radost u toku porođaja,  a ne samo bol.

Tvoja familija je brojna, šta je ono što ti želiš? Koliko dece, život u kakvom okruženju?

Volela bih četvoro ili petoro. Čim sam se porodila, već sam mužu rekla: “Želim drugo”!

Moj mali Petar i moj suprug su mi sada ceo svet! To je moja radost i ne treba mi ništa više. Treba raditi kako osećamo da je najbolje za nas. Niko ne može da nam kaže šta je ispravno, to je nešto što svaka majka mora za sebe da odluči.

Foto: Louise Ng, privatna arhiva