Sećaš li se kako si kao devojčica lutkama šila haljine od krpica i pela se na vrh lipe zamišljajući da si moreplovac na vrhu jarbola? Sećaš li se kako si od dugmadi pravio vojske i prutom u prašini crtao mape zakopanog blaga? Sećate li se kad su za igru dovoljni bili drug i lopta, a i bez lopte se moglo?
Znam da se vreme ne može vratiti unazad, da živimo u dobu sveprisutnih ekrana i da pored svojih mana oni pružaju mnoštvo ranije nezamislivih mogućnosti. No ima nešto dragoceno što sa svom tom tehnologijom neumitno nestaje, nešto mimo čistog vazduha i fiksnih telefona. A to nešto – bitno i zlata vredno – jeste dosada.
Mislim na priliku da se deca dosađuju. Na vreme neispunjeno školom, treninzima, časovima jezika, video igricama i najnovijom društvenom mrežom. Na onu tišinu i mir od kog deca počinju da se vrpolje, pa da zapomažu, pa da jauču, ali naposletku i da traže izlaza u onome što je nadohvat ruke – ne, ne mobilni, jer ste ga sklonili, nego štap, kanap, flomaster i papir – i, što je najvažnije, u sopstvenoj mašti.
Foto: Milica Marković
Mašta, stvaralaštvo, snalažljivost, nezavisnost – lišena servirane razonode deca su primorana da se sama snađu. Da zamisle. Da misle. Da stvore. Da pogreše, pa reše. Bez uputstva sa jutjuba.
I taj tajm-aut od ekrana, ako je redovan, svakodnevan, bar na sat-dva, ostaviće im prostora da nauče da žive u sadašnjem trenutku nalazeći čaroliju u svemu što on pruža.
Naslovna fotografija: Alina Gadomski Todorović
Ostavi komentar