Blogopriče

Mame iz parkića

mame-iz-parkica

Provela sam par godina družeći se sa ženama i njihovom decom po parkićima u kraju. Odgovorno mogu da kažem da nema sujetnijeg skupa žena na tako malom prostoru od tih mojih mama iz parkića.

Jedino što sam mogla čuti prve godine života naših mališana je jedna te ista rečenica: “Nije što je moje dete ali je stvarno najlepše, najbolje, najpametnije itd.” Sve od reda smo bile zaražene tim “virusom” zaslepljujuće ljubavi prema svom prvenčetu koji nam je potpuno pomutio razum da smo znale prosto da se naljutimo jedna na drugu kad nam dete one druge nije “naj”. Nema tog rođendana ili neke posete a da nismo, potpuno uvereni u istinitost svoga suda, samoljubljivo ustvrdile da je baš naš potomak, naš genetski klon bio/bila “naj” pa sve po redu. Slavljenik bi pao u zasenak pred lepotom i šarmom baš našeg mladunca, a nama bi bilo sve kao neprijatno što naše dete krade pažnju i treći put duva svećice umesto smušenog slavljenika. O uobičajenim takmičarskim disciplinama: ko je kad prohodao, koliko reči, zuba, kilograma, kose ima, do liste “objektivnih” svedoka koji svedoče o genijalnosti malog subjekta, neću ni reč. Mogu samo da potvrdim da smo bile u stanju, neka u dalj a neka u vis, ozbiljne, iscrpljujuće i često sa lakšim povredama, sve atletske discipline da izređamo.

I to ne bi bilo ništa loše, šta više. U dobrobiti je za naše dete ta početna očaranost i fascinacija njime, time ono obezbeđuje i osigurava sebi sve što mu je neophodno za rast i razvoj. Mi smo njegov osnovni resurs. Ali, posle određenog vremena, uglavnom posle prve godine, na red dolaze i ozboljni roditeljski zadaci. Više nije dovoljno samo nunanje i pevanje dvehiljaditi put “Bila mama Kukunka” i sviranje ustima na maloj tibi. Sada se prelazi za čas sa gde zeka pije vodicu na časove engleskog jezika, bar dva sporta, muzičku školu, male talente i dr. i sve to do šeste godine.

I tu mnoge mame iz parkića prsnu! Sada se zaljubljeni pogled ka detetu menja u namršteno lice očajno što joj se trogodišnjak valja po parku, jer neće da prekine igru i ide na “egeski” već hoće da se igra. A tako je nadareno i napredno to njeno “indigokristalnomesečevo” dete da ona jednostavno mora svoj život da posveti tom presvetlom biću koje bi se najradije valjalo po blatnjavim baricama kao zabranjena mu Pepa Prase. Pepa nije prihvatljiva jer je lik oca, Tate Praseta, prikazan kao smotani debeli šaljivac, kao ni nama dobro poznata verzija Crvenkape u kojoj vuk pojede baku i Crvenkapu. NE! Strašni vuk ih zatvara u ORMAR. Neće njeno dete biti izloženo tako nakaradnim i strašnim arhetipovima i ostalim primitivnim slikama uobičajenog detinjstva. Pa ne zove se ono džaba LavKonstantinMaksimilijan / AuroraBorealisZoi! Prati ona sve merodavne roditeljske portale i stručnjake, zna gde tačno kupiti organsku artičoku i sve potrebno za spravljanje netoksičnog plastelina. Ne viče, ne udara svoje dete, daje sve od sebe, do poslednjeg atoma snage da bude najbolja mama svome najboljem detetu. Istinski se trudi i gine da mu da sve od sebe. Baš sve. Pa i svoje strahove, tripove, neostvarene ambicije. U tom svom ludilu, ta uopšte ne tako loša mama iz parkića, ne primećuje da joj je dete počupalo trepavicu na jednom oku. Sutradan u parkiću kaže da su joj rekli da je to zbog detetove preterane preosetljivosti na dešavanja u svetu?! Siroto dete valjda gleda vesti pred spavanje, da bude obavešteno. Ne pada joj na pamet da je njeno trogodišnje čedo preopterećeno vrtićem, “egeskim”, plivanjem, baletom, pevanjem kod Leontine, programiranjem i kvantnom fizikom. Čupanje trepavica mu dođe kao ventil sa ekspres lonca koji njegova mama ne koristi. Kuva se samo na pari, a užina gledanjem u sunce.

Sve ređe dolaze u parkić na slobodnu igru. Nemaju vremena, a i parkić je pun nesavesnih roditelja koji ne rade dovoljno sa svojom decom, hrane ih sarmama i smokijem. Parkić nije neko mesto gde mogu da se pokažu ključne veštine naučene na skupim privatnim časovima, to je mesto gde se deca “samo” igraju i socijalizuju.

Sve ređe i ja idem u parkić. Nas nekolicina sada je dvojac sa kormilarom, teže je uskladiti sve potrebe dece pa se viđamo nasumično. Smanjile smo očekivanja, srećne što su nam deca zdrava, srećna i prosečna. Odričemo se raznih stvari zbog organske ishrane u vrtiću (skupa je to rabota), vodimo decu na bar jednu aktivnost pored vrtića i divimo se tim malim ljudima. Naša mlađa deca su sad novi učesnici trke drugog kruga “naj” u svemu. Pravila su ista, ali sad se više upoređuju sa svojim starijim prethodnikom.

Znamo da smo bile na ivici da postanemo “lude mame iz parkića”, izvukle smo se za dlaku. Još tu i tamo uhvatimo jedna drugu da vijamo po gradu najnovije predstave, jogu i plivanje za naše male bebe od šest meseci. Teško je osloboditi se starih navika a i važno je da su nam mališani u toku sa onlajn trendovima. Neće valjda jedini u vrtiću da ne znaju šta je reciklaža, miso supa i ždral poza.

Ima jedna mudra priča o tri žene koje su pošle na reku po vodu. Kada su se srele dve ženepočeše da se hvale kako su im sinovi jaki, visoki, lepi i sve tako u krug. Treća žena se nije izjašnjavala. Kada su je druge dve pitale kakav je njen sin, ona skromno reče da je mlad, običan momak kao i svi drugi. Dok su se vraćale kući sa reke sa teškim ćupovima vode na leđima ugledaše svoje sinove. Prva žena reče poslušajte kako moj sin divno peva. Druga pokaza na njenog sina kako je jak i kako daleko baca kamen. Sin treće žene potrča do majke i skide joj težak ćup sa leđa.

www.icbmother.com

O autoru

Katarina Dumić

Katarina Dumić

Kata Granata je nick pod kojim Katarina Dumić piše na svom blogu i sajtu keva.rs. Kako kaže, njeno parče Internet svemira joj služi kao neka vrsta ličnog eksperimenta. Andragog po profesiji, sama je sebi najveći životni zadatak i cilj. Bez obzira da li piše o “snobizmu savremenog roditeljstva”, “nemoralnom vaspitanju”, usvajanju, surogat roditeljstvu ili sasvim ličnim borbama, cilj joj je da dopre do čitalaca na najneposredniji način.
Njeni tekstovi, priče i intervjui mogu da se nađu na njenom blogu ali i drugim roditeljskim portalima koji ih prenose.

Komentari

  • Nisam sigurna da ste primetili kako u vašem članku upravo ogovarate i izdižete se iznad tih „mama koje više nemaju vremena da dolaze u parkić“ opisanih u prvom delu teksta. Upravo radite ono o čemu pišete u tekstu „Snobizam savremenog roditeljstva“.

    • Tekstovi su nastali kao revolt na ono što sam primetila i kod sebe. Uticaj okoline u kojoj gajim decu je u jednom momentu kada sam bila vrlo zbunjena uzeo maha i počela sam da radim stvari u koje ne verujem jer su svi oko mene to radili – vodali decu na 700 aktivnosti i sl. stvari. U oba teksta ja se „sprdam“ i kritikujem i sebe i sve one koji su malo polupali lonćiče. Na kraju oba teksta jasno navodim da sam se i sama upecala na određene loše stvari koje u tim tekstovima prozivam. Oni su deo mog bloga – mog dnevnika, u kojem vrlo iskreno pišem o svemu što me muči, kako u ličnom životu tako i u svojoj okolini. Tako da biste dobili potpuni utisak, koji vidim da već imate, pročitajte i neke druge moje priče, možda shvatite da stvari i nisu tako jednostavne, crno-bele.

Ostavi komentar

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.