Mora li rađanje da boli

Učeni smo da je bol neminovan deo porađanja i za većinu nas to je postala dogma — nešto što se bezrezervno prihvata i nikada ne dovodi u pitanje. Pa ipak, ima žena čije je iskustvo sušta suprotnost tom uvreženom verovanju. Među njim je i kanadska autorka Ingrid Bauer, koja je 2003. godine pisala o svom divnom porođaju. Prevod njenog teksta nalazi se u produžetku i toplo ga preporučujem svim budućim mamama. Možda nam svima neće biti dato da se porodimo tako blaženo, ali mislim da je dragoceno da žene ne poistovećuju rađanje sa bolom, jer ih se isuviše samrtno plaši nečeg čemu bi trebalo da se raduju.

Porođaj kao čisto uživanje

Razgovori o prirodnom porođaju ili porođaju bez stručne pomoći neminovno se u nekom trenutku dotaknu bezbolnog rađanja. I kad se to desi, zapitam se da li težnjom ka ‘bezbolnom porođaju’ nehotično ne mimoilazimo potencijalnu lepotu samog prirodnog porođaja. Ne verujem da bi porođaj trebalo da bude bezbolan – zapravo verujem da bi trebalo da bude daleko više od toga! Verujem, a to sam i doživela, da porođaj u potpunosti pruža uzvišeno, blaženo orgazmičko zadovoljstvo. Reč ‘bezbolan’ ne može ni blizu opisati to iskustvo. To bi bilo kao da vrhunsko seksualno spajanje sa svojim izabranikom nazovete ‘bezbolnim’, ili da najlepši zalazak sunca koji ste ikad videli nazovete ‘bezružnim’. Jer mislim da dokle god smo usredsređeni na ukidanje ili izbegavanje bola pogled upiremo u pogrešnom pravcu i potpuno prenebregavamo suštinu porođajnog iskustva.

Postoji takođe stav da porađanje boli, ali istovremeno pruža uživanje. Pa, koje je od to dvoje? Prosto ne mogu da poverujem u celu postavku da ‘bez bola nema dobitka’, ili u opise ‘radosnog bola’, ili ‘žrtve koja donosi radost’. Kako je to bol radostan? Kako je radost bolna? Kada bi vam se pružila prilika i kada biste znali da je potpuno prirodno i zdravo, ne biste li izbegli bol svaki mogući put? Mislim da su ljudi koji veruju da ni jedna žena ne bi trebalo da pati tokom porođaja u suštini u pravu, ali da su zbog straha i neznanja (i možda pohlepe u slučaju farmaceutske industrije) pošli stranputicom.

Ne poričem da vaspitanje i kulturna uslovljenost sva ova pitanja jako zamrse i kod većine nas ova su osećanja ili pobrkana ili neodvojiva. Većina nas je, nažalost, tokom odrastanja i života doživela usko povezivanje i združivanje uživanja sa bolom. Za neke je to otišlo toliko daleko da se pretvorilo u mazohizam, gde je nemoguće iskusiti uživanje bez bola (ili dugog, ozbiljnog lečenja).

Ali da li je to prirodno? Da li se to dešava u prirodi kada nema mešanja? Bi li neodomaćena životinja odrasla u prirodnom okruženju ikad stvarno podnela bol svojevoljno jer je sebe nekako ubedila da joj on pruža uživanje? Pitam se.

Kad se moje prvo dete rodilo pre 15 godina, bejah pročitala ‘Porađanje bez straha’ Grentlija Dik-Rida[1] i ‘Duhovno akušerstvo’ Ajne Mej Geskin (sa svim onim pomenima ‘naleta’[2]) i bar sam u teoriji verovala da porođaj može biti bezbolan. Sada međutim shvatam da sam to samo razumom bila odlučila. Nisam zaista verovala, zaista znala, da je priroda potpuno dobronamerna i zasnovana na uživanju. Mom prvom porođaju kod kuće prisustvovala je babica i, uprkos tome što je njeno prisustvo zapravo smetalo (iako ni ja ni ona toga nismo bile svesne), sve je prošlo bez teškoća. U to vreme sam opisivala delove porođaja kao vrlo naporne pre nego bolne, a uzvišenost u emotivnom, umnom i čak i telesnom smislu nije bila zanemarljiva, ali telesni deo pretežno baš i nije bio prijatan. Hoću reći, nije se dao uporediti sa sjajnim seksom ili nečim sličnim. A sada verujem da porađanje može biti upravo takvo – kao vrlo, vrlo dobar seks. Sve vreme. Ne samo po osećanjima, nego telesno, duhovno, holistički[3].

Verujem da bol ima svoju dobru ulogu u prirodi. Mislim da služi kao dragoceno upozorenje da je nešto pogrešno i da zahteva trenutnu promenu. Na primer, posekotina ili opekotina upozoravaju na oštar ili vreo predmet, i ruka se smesta povlači.

Promenivši svoj način ishrane (i gledajući sina i muža kako čine isto) doživela sam da opekotine i posekotine, čak i vrlo duboke posekotine i opekotine trećeg stepena, zabole samo na trenutak, a onda nikad više osim ako nisu udarene. Verujem da je u potpuno zdravom stanju uloga bola upravo ta – da pruži trenutno i vrlo kratkotrajno upozorenje na opasnost.

Produžen bol je, po mom mišljenju, znak zaustavljene energije, bilo telesne ili energije osećanja, okoline, ili druge. Ne poričem uopšte da se bol javlja (a i poricanje je pokazatelj još jedne vrste bola, rekla bih). Razumem da postoje milioni žena kojima je porađanje izuzetno teško i bolno, i ne odbacujem niti dovodim u sumnju stvarnost njihovog doživljaja. Ne govorim ovde o poricanju svojih osećanja ili opsesivnom stremljenju ka nekom idealu, i potonjoj osudi sebe ukoliko on nije dosegnut. Bol, i fizički i emotivni, i dalje mi je stalan, čak čest, saputnik na životnom putu, naročito u onim poljima gde još učim o svojoj prirodi ili se ustručavam da napravim određene promene. Ali više ne verujem da je taj bol neizbežna datost – uprkos tvrdnjama da ‘porađanje (ili menstruacija) boli’, ili da ‘opekotine/posekotine bole dok zarastaju’, ili da ‘izbijanje zuba boli’, ili da ‘odbačenost rađa očajanje’.

Sada na ovakve primere bola gledam kao na pokazatelje da je nešto možda pogrešno ili da zahteva menjanje. Kada se bol javi, pokušavam da mu se zahvalim jer mi jasno ukazuje da je sklad narušen, da je životna energija sputana ili da joj pružam otpor, bilo telom, mišlju, delom, okruženjem ili odnosom sa svojim okruženjem (poput jela, razgovora, ili fizičke aktivnosti). I onda pokušavam da iznađem način da životna energija u meni poteče slobodnije.

Pa u kakvoj je tačno vezi sa porođajem ovo shvatanje bola kao zaustavljene životne energije ili otpora prema njoj?

Pretpostavljam da ću to najbolje objasniti kroz primer rođenja svog drugog deteta. Pre nego što se on rodio, osećala sam da je bilo više polja u kojima sam radila, i svesno i nesvesno, na otklanjanju svog otpora prema toj moćnoj energiji života, koja teče kroz nas stalno ali je izgleda naročito prisutna tokom porođaja. Verujem da je sve što sam činila zajedno doprinelo onome što sam doživela na tom porođaju, da ne postoji samo jedan način da se ovakve brane uklone, ali znam da je moje razmišljnje odigralo ogromnu ulogu. Evo nekoliko koraka koje sam načinila:

Zaronila sam u lepotu moćnog znanja o rađanju. Istražila sam i razmrsila svoje strahove prema potpunom preuzimanju odgovornosti za svoju trudnoću i porođaj, ne prepuštajući svoju moć nikome i ničemu osim samoj Ljubavi. Stvorila sam bezbedan, mračan, sklonjen i tih prostor za porađanje, lišen stranaca ili bilo kakve spoljne smetnje ili mešanja.

Oslobodila sam mnogo energije koju je moje telo trošilo pokušavajući da svari nesvarljivu hranu tako što sam prešla na prevashodno sirovu, organsku, nagonsku ishranu, bez mleka, mlečnih proizvoda i žitarica, oko dve i po godine pre nego što mi se dete rodilo.

Bila sam vrlo svesna svog tela i osećala se opušteno u njemu, opušteno spram svoje lepote i svoje seksualnosti. Uživala sam u svojoj golotinji i svojoj telesnosti. Kretala sam se i vežbala mnogo. Počela sam da verujem, da stvarno verujem , da je Priroda/Bog/Duh zapravo LjUBAV, čista i jednostavna i da je ljubav sve i svugde, uvek.

Pevala sam, pevala, pevala. Za mene je zvuk moćno oruđe za pokretanje energije i uklanjanje brana (mislim da je to jedan od razloga zašto neke žene proizvode ‘vanzemaljske’ zvuke tokom porađanja). Tokom trudnoće ne samo da sam provela mesece vežbajući i izvodeći Mocartov «Rekvijem» sa velikim horom i orkestrom, već sam neprekidno pevala i vežbala toniranje.

Toniranje je pevanje obično pojedinačnih tonova radi svesnog čišćenja energetskih puteva u telu. Neka učenja koriste naročite note za određene ‘čakre’ tj. energetska čvorišta u telu, ali ja sam čisto intuitivno tonirala, puštajući da mi telo govori koja je nota ‘potrebna’ u kom trenutku. Ovo sam takođe koristila tokom porođaja, ali i kasnije, kad god bi mi dete plakalo zbog bola ili neobjašnjive napetosti. Pustila bih da mi njegov glas i telo ‘daju’ notu i onda bih tonirala držeći ga prislonjenog uz sunčani splet. Sva napetost bi vidno izašla iz njega kroz moj glas i smesta bi se opustio i prestao da plače. (Kretanje i nošenje deteta, poput žustrog rada u bašti ili brzog hoda takođe pomaže detetu da se oslobodi napetosti.)

Imala sam izuzetnu veru u to da je porođaj nešto prirodno i da moje telo zna šta da čini, i sve svoje strahove i sumnje tim povodom sam preispitala pre porođaja. I verovala sam da sam dovoljno jaka, moćna i lepa da odgovorim najjačoj energiji rađanja. Verujem da se strah često javlja kad poverujemo da je ova energija jača od nas, umesto da shvatimo da smo mi deo nje. Uživala sam podršku muža koji je verovao, bez imalo sumnje, da sam kadra da rodim lako poput poludivljih konja koje je gledao na porođaju, naročito ako se niko ne bude mešao.

Na ovom drugom porođaju jaki trudovi počeli su vrlo naglo i bez upozorenja, malo iza tri sata ujutru. Njihova silina me je zgranula. Iz nekog neobjašnjivog razloga (straha!) rešila sam da merim učestalost kontrakcija iako to prethodno nisam nameravala i nisam imala pojma šta vremenski rasponi tačno znače! Bile su na pet minuta, pet minuta, pa tri minuta, tri minuta, pa onda dva minuta, dva minuta, i vrlo su brzo napredovale.

Nisam shvatala koliko se sve hitro odvija i skolio me je strah. Ako je prvih šest kontrakcija ovako jako, kako ću izdržati još 10 sati? Uostalom, starija sam majka, 12 godina nisam rodila dete, i čekalo me je teško naprezanje! Smesta me je trbuh neverovatno zaboleo. Nisam mogla da se ispravim. Presamitila sam se nad umivaonikom i počela njihati i stenjati uz svaku kontrakciju. Uprkos snažnom bolu, dobro sam se ‘držala’.

Ali odjednom sam se setila. Shvatila sam čak i dok sam se njihala i stenjala uz kontrakcije, da se deo mene čvrsto opire moćnoj životnoj energiji koja je tekla kroz mene… Što više sam se opirala, to je više bolelo.

Još sam bila podeljena, još nisam u potpunosti bila prihvatila tu energiju i prepustila joj se, i bejah bolno rastrzana između ta dva izbora. U tom mi je trenutku postalo savršeno jasno da je jedino što mi nanosi bol u tom trenutku NE silina energije rađanja već moj strah i otpor prema njoj. Što više sam se opirala, to je više bolelo.

Rešila sam da potpuno uđem u tu energiju, da postanem deo nje, umesto da se krećem nasuprot njoj ili kraj nje. Dobro sam pogledala narednu kontrakciju. Reči ‘Ovo je samo osećaj’ došle su mi u svest vrlo jasno, niotkuda. Rešila sam da želim da iskusim taj osećaj, a ne da mu se suprotstavim, kakav god da je. Želela sam da budem živa i da se osećam živom, šta god mi to donelo! Svesno sam raširila ruke i otvorila mu srce, pol i telo. Bila sam voljna da istog trena doživim samu srž tog osećaja. I OH!

Zaboravite na bezbolno! U tom trenu, bukvalno za nekoliko sekundi, neizdrživi bol pretvorio se u najsnažnije moguće orgazmičko uživanje. Doslovno najsnažnije. Kontrakcije su bile silne. Nailazile su jedna za drugom, retko sa razmakom većim od 5-10 sekundi, a često manjim (ne kao pri mom prvom porođaju kada sam spavala između kontrakcija!). Povremeno mi se činilo da neću više moći da izdržim i da sam na granici novog talasa straha (jeste li ikad bili toliko srećni da se bojite da će vam biti previše i da će radost prestati? Pomalo je kao biti na toj ivici.)

Ali onda sam otvorila usta da zapevam i nisam prestala. Samo sam se istopila u tu životnu silu, koja je poput reke tekla mojim telom, ističući mi iz usta, pola, srca. Volela bih da imam snimak jer izgleda da sam otpevala nekoliko neverovatno lepih melodija (‘takve porođajne zvuke još nisam čuo’, rekao je moj dobar prijatelj koji je čuo sam kraj, a koji je prisustvovao nekolicini porođaja kod kuće sa babicom i bez nje). Ne sećam se kako sam zvučala, (osim jedne note); samo se sećam osećaja te energije.

Osećala sam sve u svom telu: otvaranje grlića materice, detetovo spuštanje, blago krckanje kostiju pri širenju, izlazak njegove glave. Nije bilo bola, nije bilo pečenja, samo bogatog čulnog ispunjenja vlažnim živim kretanjem. Uopšte se nisam napinjala. Samo sam disala i pevala. Nisam bila svesna nikakvih kontrakcija ni pritiska na dno materice, samo glatkog kretanja. Malo pre nego što je izašao, nagonski sam ustala i izvila se unazad, pa onda ponovo kleknula (bila sam oslonjena na sve četiri), jer sam osetila kao da prolazi ‘kroz krivinu’.

Tačno dva sata i deset minuta od prve žaoke, izašao je u očeve i moje ruke do struka, zastao tu između kontrakcija, otvorio oči, pogledao oko sebe i zapevao ‘O’ na istoj noti koju sam ja tonirala. Onda je pri sledećoj kontrakciji iskliznuo iz mene i uzela sam ga u naručje.

Taj porođaj me je promenio, promenio je toliko toga u meni, pokazao mi je istinsku lepotu i uživanje Prirode i rađanja, širom mi otvorio srce. Sada jedva da mogu da pročitam i jednu knjigu o porođaju – čak i najnapredniju, alternativnu knjigu o prirodnom porađanju – a da ne pomislim kako nekako nešto sasvim suštinski nedostaje. Nešto o čemu mi nikad niko nije govorio. Toliki je naglasak na tome kako izaći na kraj sa telesnim bolom. Niko me nikad nije pripremao na to da jednostavno potpuno prihvatim čisto, čulno uživanje porađanja.

Na ovom iskustvu i učenju sam izuzetno zahvalna. Ono me je dotaklo na mestima daleko izvan roditeljstva i odnosa sa mojom decom. Ono nastavlja da me podstiče u izazovima koje mi život donosi i daje mi novi ugao gledanja na bol koji srećem. Ono mi je dalo jasne dokaze da kada odlučim da se neustrašivo spojim sa tom moćnom, životvornom energijom, da kada prepoznam i prevaziđem brane i otpore, bili oni telesni, emotivni, ili šta god – ostaju samo neverovatna radost, uživanje i blaženstvo.

Naslov izvornika: Birth As Sheer Pleasure

[1] Grantly Dick-Read (1890–1959) „Childbirth without Fear“. (Prim. prev.)

[2] Ina May Gaskin „Spiritual Midwifery“. Autorka u ovoj knjizi za trudove koristi izraz ‘naleti’ (izvorno ‘rush, rushes’), preuzet iz žargona za prvobitni talas snažnog zadovoljstva izazvan uzimanjem droge. (Prim. prev.)

[3] Holizam (holism, holistic) je pristup u nauci i filosofiji koji naglašava važnost posmatranja svakog sistema kao celine, zasnovan na Aristotelovoj tvrdnji da je «celina više od skupa svojih delova» (Metafizika, 1045a10). (Prim. prev.)

Ingrid Bauer

O autorki: Ingrid Bauer sa porodicom živi na zapadnoj obali Kanade, na porodičnom imanju gde takođe teže jednom jednostavnijem, prirodnijem životu. Napisala je priručnik za primenu prirodne dečije higijene, takođe poznate kao bespelenaštvo, koja je na srpskom objavljena 2011. godine pod naslovom Zbogom pelene, u prevodu Blage Lazić i izdanju izdavačke kuće Algoritam.

Preuzeto sa bloga http://tresnjinlug.com/