Nakon drugog porođaja sam obećala sebi jednu stvar. Kada se moja ćerka bude porađala, ostaviću sve što tada budem radila i poleteću joj u pomoć ako treba i 24/7 prvih nekoliko meseci nakon porođaja (sa nadom da ću biti živa i zdrava za taj poduhvat!)
Kada sam se prvi put porađala sestra je bila uz mene tih prvih par meseci, bila mi i desna i leva ruka, za šta ću joj ostati uvek neograničeno zahvalna. Kada sam se drugi put porađala sestra je bila uz moju prvu bebu kojoj je tada bilo 18 meseci, na isti način služeći njenim potrebama skoro 24 časa na dan i pomažući joj da što bezbolnije prođe kroz tu delikatnu fazu odrastanja. Bili su tu i moja mama i suprug koji je često bio poslovno odsutan, ali svi smo u početku bili potpuno sluđeni, naročito zato što je novorođena beba bila izuzetno zahtevna. Iako su ljudi oko mene davali svoj maksimum da mi pomognu, osećala sam da pomoći nikad nije dovoljno. I tada sam sebi obećala to što sam napisala u prvoj rečenici. Sa gorućom realizacijom o tome koliko je važno imati nekoga bliskog ko brine o majci koja se upravo porodila.
Pišem o ovome jer sam naišla na sjajan članak babice, dule i aktivistkinje prirodnog porođaja Glorije Lemay, u kojem objašnjava koliko je važno da se majka odmara nakon porođaja. I eto opet divne podudarnosti, da sam baš ovih dana razmišljala da napišem članak o tome kako brinuti o sebi kada si majka čija je prva dužnost brinuti o deci. Kako ukrasti tih suštinskih 7 sati dobrog sna, kako nahraniti um i intelekt nekom dobrom literaturom, kako održavati telo vežbama, a duh meditacijom i molitvom, kako popričati sa drugaricom i sa mužem bez da nam se neko ubacuje u reč – tačnije, kako pronaći vreme za sve to i biti majka, vaspitačica, kuvarica, čistačica,supruga, blogerka, a da ne spominjem posao i sve ono što volimo da radimo u slobodno vreme kao pletenje, slikanje, plesanje, fotografisanje, sađenje cveća, planinarenje i ostale aktivnosti koje nam ispunjavaju dušu? Gde se na listi svih ovih aktivnosti nalazi briga o meni i ispunjavanje mojih potreba? Naravno, period brige o deci dok su još sasvim mala podrazumeva da majka pomeri u stranu ispunjavanje nekih svojih potreba – možda odlaske u bioskop, sate provedene kod kozmetičara, sate provedene na telefonu ćaskajući sa najboljom prijateljicom i slično tome. Ali postoje potrebe koje ne sme zanemariti, jer će se u protivnom naći u situaciji da nema dovoljno energije da pruži svojoj deci ono što je sama suština majčinstva – kvalitetno društvo majke koja je zadovoljna i sposobna da im bude uzor, primer i vodič u životu.
Mislim da u našoj kulturi nije dovoljno podržan koncept brige o sebi i ljubavi prema sebi. To se često brka sa pojmovima egocentričnosti, lenjosti, sebičnosti. A naročito kada su u pitanju žene i majke, od kojih se još uvek očekuje ispunjavanje svih tradicionalnih porodičnih obaveza kod kuće, a pritom im je nakačena i nužda da privređuju podjednako kao muškarci. U današnje moderno vreme ubrzanja su svemu tome dodati nebrojeni izazovi u pogledu karijere, obrazovanja, seminara, društvenih projekata. Tako da često dolazimo u situaciju kada se trudimo da obavljamo stotinu stvari u isto vreme, i još da u svakoj budemo što savršenije. Sve je to u redu ako smo zaista energetski zmaj, znam neke žene i muškarce koji to jesu, ali ako nismo bolje je da to sebi priznamo i da napravimo pametnu selekciju u pogledu svoga vremena, aktivnosti i angažovanja. Naša kultura je usmerena na postizanje ciljeva i marketinški mozgovi se svim silama trude da to usade u kolektivnu svest kao životni stil: još ovo da kupim, još ovo da postignem, još ovo da doživim… pa ću biti sretan i ispunjen… do sledećeg izazova koji čeka iza ćoška. U osnovi ovo je muški princip – dinamika, osvajanje, juriš na cilj. I za muškarce je to ok, to je u skladu sa njihovim psihofizičkim sklopom. Ali da žene žive na takav način, može na neko vreme, a onda će sigurno doći do kratkog spoja, u jednom ili drugom trenutku.
Ti trenuci su često baš oni kada žena dobije dete i kada odgaja dete, zato što je to upravo domen kojim vlada ženski princip, i taj princip zahteva svoje: mekoću, nežnost, prostor ispunjen mirom i tišinom, vreme koje teče ritmično i usklađeno, bez jurišanja i bojnih poklika. Koliko žena ima priliku da provodi vreme sa decom na ovakav način? Koliko žena ima priliku da vodi svoju trudnoću i da se porađa na ovakav način? Koliko žena ima priliku da provodi vreme posle porođaja na ovakav način? Danas, jako, jako, jako retko.
Jasno je da dok živimo sa malom decom ne možemo izbeći trku i frku, ali baš zato je važno da imamo makar i kratke trenutke mira u kojima možemo de se regenerišemo kroz opuštanje, meditaciju, razgovore sa sobom, duboko disanje, na bilo koji način „isključivanje“ iz maratona u kome živimo, i „priključivanje“ na svoju ličnu suštinu i na svoj lični izvor energije i inspiracije. Za mene su ti trenuci dugo vremena bili povezani sa molitvom i duhovnom praksom, ali odkada sam postala majka ovi trenuci su postali toliko kratki da ih sada više doživljavam kao razgovore sa samom sobom, osluškivanje unutrašnjih glasova, postavljanje pitanja i traženje odgovora, i možda više od svega svesni napor da dostignem stanje opuštenosti koje mi je najpotrebnije za obnavljanje. Nakon prvog iskustva trudnoće sam počela da shvatam koliko je važno stanje opuštenosti za moj sveukupni razvoj. Fizička opuštenost je jedan od ključnih faktora za pozitivno iskustvo porađanja, a do fizičke opuštenosti dolazimo svesnim naporima, vežbama kako tela tako i duha. Kada sam otkrila važnost opuštanja i počela da ga primenjujem tokom trudnoće, doživela sam povezanost i zadovoljstvo unutar sebe kao nikad do tada, i zahvaljujući tome imala priliku da zaista uživam u „blagoslovenom stanju“. Kada je došla druga trudnoća moja opuštenost je bila daleko od nivoa na kojem je bila tokom prve trudnoće, i moram priznati da još uvek tragam za njom.
Da se vratim na početnu temu, pomenuta dula i babica u svome članku navodi da je jedina i najvažnija dužnost novopečene majke koja se upravo porodila da se odmara. Da po celi dan leži sa bebom pokraj sebe, sa što manje odeće na sebi i na bebi, da bi se što više podsticao kontakt koža uz kožu, fizička blizina koja je u tom trenutku jedini način na koji beba može pojmiti ljubav, sigurnost i bliskost, kao i primiti majčino mleko – izvor života. Nije slučajno da se u svim kulturama sveta period nakon porođaja smatra nekom vrstom svetinje gde se majci i bebi dopušta da budu izolovane od svega i svakoga osim najbližih članova porodice. U Indiji je običaj da žena u šestom mesecu trudnoće odlazi kod svoje majke (pošto se podrazumeva da živi sa mužem i njegovom porodicom), ostaje tamo sve to porođaja i tri meseca nakon toga. Tokom ta tri meseca nigde ne izlazi van kuće, i ništa ne radi po kući. Njena majka i ostali ženski članovi porodice obavljaju sve kućne poslove i opslužuju mamu i bebu u potpunosti. Jedna Indijka mi je rekla da prvog meseca majka ne sme sama ni da podiže bebu, nego neko treba da joj je prinese. Taj period nakon porođaja ne samo da je važan za uspostavljanje odnosa između majke i bebe, nego i za buduće zdravlje žene. Sve što je ispomerano i izranjavano u utrobi žene koja se porodila sada treba da se vrati na svoje mesto. Čak i ako se žena oseća dovoljno snažnom, trebala bi da se odmara i ne radi ništa radi isceljenja svih unutrašnjih organa i procesa koji se odvijaju u telu. Ona naizgled ništa ne radi, ali njen organizam je upravo obavio najvažniji i najnaporniji zadatak svoga života, i sada ga privodi kraju. I ona zaslužuje da bude služena od strane čitave zajednice jer je upravo obavila ključni korak za grananje porodičnog stabla i za produženje vrste, veliki doprinos za porodicu i planetu. Ako ste trudne, ovde je članak koji će vas ubediti da se potrudite obezbediti sebi svu moguću pomoć tokom ovog blistavo intenzivnog perioda svoga života: http://wisewomanwayofbirth.com/the-undervalued-therapeutic-power-of-rest/
Iako živimo u kulturi koja sve ovo što pišem čini teško dostupnim, nemogućim i idealističkim ciljem, mi smo i dalje najviše odgovorni za sebe i za svoju porodicu. Iako nam svi viču „ubrzaj!“, mi imamo mogućnost izbora da usporimo svoj životni ritam tako da bude usklađeniji sa prirodom oko nas i unutar nas. Naša duša će se radovati, kao i naša deca, jer je postojani, ritmični, ne-prestimulisani tok života ono što im je preko potrebno da bi izgradili temelje svoje ličnosti u najranijem detinjstvu.
Drage majke, na koji način vi obnavljate sebe nakon svih maratona koje optrčite sa decom u toku dana?
Srdačno,
Tamara
Fotografija: Kristina Radnić
Ostavi komentar