Knjiga „Svesni roditelj“

Vi ste prvo čovek, pa tek onda roditelj. Kao takvom, dat vam je zadatak da se duhovno razvijate i mnogo toga još treba da naučite. Niste savršeni, a ako ste mudri, savršenstvo nećete ni tražiti. Savršenstvo je banalno, pronaći sebe u oduševljenju običnim, značajnije je od potrebe za izuzetnim i neverovatnim. Tako u svom bestseleru „Svesni roditelj“ piše klinički psiholog dr sc. Šefali Cabari.

 

Polazeći od rasterećujeće konstatacije kako nema idelanog deteta baš kao ni savršenog roditelja, dr Cabari postavlja novu paradigmu roditeljstva. Naime, ona vaspitanje deteta posmatra kao proces duhovne metamorfoze – upravo naše dete može da nam pomogne u samoosvešćivanju, može da nam bude spiritualni kompas i katalizator duhovne promene.

Preduslov povratka sebi i svojoj suštini smatra dr Cabari je kružno dinamički odnos roditelja i deteta, koji je u oprečnom shvatanju ukorenjenog mišljenja da je roditeljstvo jednosmerni odnos. To znači da ne doprinosi samo roditelj razvoju deteta nego se podrazumeva i obrnuto – dete podstiče ličnu evoluciju roditelja, pomaže mu da se prosvetli, da podigne nivo svoje budnosti i svesnosti.

Svesno roditeljstvo podrazumeva nastojanje usklađivanja sa detetom, što je u suprotnosti sa tradicionalnim, dominantnim roditeljstvom.
Roditeljstvo koje je hijerarhijsko usmereno je na autoritativnost, u kome roditelji svoje potomke kontrolišu i pokušavaju da ih naprave svojom kopijom za dr Cabari izraz je nezrelosti i nesigurnosti.

Dete je duša koja vibrira svojom vlastitom frekvencijom i roditelj ne može da ga poseduje. Treba potisnuti ego kako bi naše autentično „ja“ došlo do izražaja.

Čak i kada izjavljujemo „imam dete“ za Cabari je problematično, jer to znači da ga doživljavamo kao produžetak svog ega. Naprotiv, roditelji i deca su duhovni partneri u zajedničkom napredovanju. Ne smemo decu odgajati u projekciji vlastitih želja, jer oni su naši saputnici i učitelji. Zadatak roditelja je da svoje dete podstiče u ostvarenju potencijala, da mu pomogne da osnaži i da emocionalno sazri.

U isto vreme roditelji kroz izazove sa kojima se kroz proces odrastanja suočava njihovo dete može i mora da procesuira i razreši vlastite potisnute traume, inače će se one preneti i na detetov život. Dakle, dr Cabari polazi od toga da moramo biti u miru sa samim sobom, a ako svoje unutrašnje konflikte nismo uspeli da rešimo pre rođenja deteta, trebalo bi otvoriti mogućnost da to pokušamo, uslovno rečeno, uz njegovu pomoć – kroz najobičnije svakodnevne autentične trenutke interakcije sa detetom inspiracija su i prilika za promenu.

Vaspitanje deteta važno je prilagoditi njegovoj prirodi i temperamentu. Kada dobijemo decu važno je redefinisati tj. odbaciti svoja apriorna očekivanja i prihvatiti dete u njegovoj jedinstvenosti, sa svim manjkavostima i otklonima – jer time i mi postajemo celovitije ličnosti. Jednako se svalja pomiriti i sa vlastitim ograničenjima (prihvatam da činim najbolje što mogu, i da je najbolje što mogu dovoljno dobro), jer ako ne poštujemo sebe, nećemo moći ni svoje dete.

U delu knjige na temu discipline Cabari sugeriše da bi taj pojam, koji implicira autoritet i kontrolu, bilo dobro zameniti terminom oblikovanje ponašanja gde se jednaka pažnja posvećuje pozitivnom kao i negativnom ponašanju. Oblikovanje ponašanja podrazumeva pozitivno osnaživanje gde dete hvalimo zbog onoga što je uradilo, umesto da ga kritikujemo zbog nečega što nije.

Inspirativan je deo knjige u kome dr Cabari poručuje da život služi istraživanju, pa je uzaludno boriti se protiv njega i od njega bežati. Život je dobro prihvatiti onakvim kakav jeste, sa svim njegovim manifestacijama kao ultimativno dobrim jer su prilika za učenje i rast.

Život je neutralan, nije ni dobar ni loš, a na nama je da odlučimo kako ćemo ga interpretirati. Kad nam je teško ne smemo se prepustiti ulozi žrtve – nije dovoljno samo preživeti ili suočiti se s izazovom, već život valja shvatiti kao avanturu. Imajući takav primer, i deca će vedro pristupati svim segmentima života i pri tome se osećati moćno, jer ponašanje deteta nije ništa drugo do odaziv na energiju roditelja.

U skladu s prethodno navedenim, ne smemo biti suviše brižni, moramo poštovati detetovo mišljenje i odluke, puštati ga da uči metodom pokušaja i pogrešaka, ne nuditi mu svoju pomoć, ukoliko je samo ne zatraži. Odnos s detetom bez obzira na njegov uzrast trebao bi da se temelji na autonomiji, jačanju, emotivnoj slobodi i autentičnosti, nikako na kontroli, osudi i pritisku.

Psiholog dr  Cabari tek ovlaš prolazi kroz prve razvojne faze deteta da bi se potom usredsredila na predškolsko, školsko i adolescentno doba. Prvih šest meseci turbulentno je i nepredvidljivo razdoblje uspostavljanja rutine. Sa bebom koje je u postojanju nalik snu, nema verbalne komunikacije, pa taj period života za majku znači usporavanje i smiraj. To je duboko spiritualna faza, jer žena uz svoju bebu ima priliku da uživa u jednostavnosti trenutka neopterećena prošlošću i budućnošću. Uz jednogodišnjaka i roditelji postaju spontaniji i autentičniji. To doba odlikuje vladavina instinkta nad razumom, ali i konstantna evolucija, isprobavanje granica.

Oko druge godine detetovog  života nazire se ego i želja za izražavanjem individualnosti. Zadatak roditelja u ovoj fazi je da prepozna i prihvati osobnost svog deteta. Školsko doba je vreme socijalizacije, povezivanja s vršnjacima, udaljavanja od roditelja, eksperimentisanja i strahova. Roditelj odjednom ima tek pozadinsku ulogu i mora da pazi da dete ne ograniči u traženju sebe. Srednja škola je konfuzno i tegobno razdoblje metamorfoze u kome je neophodno da roditelj umesto svemoćnog autoriteta bude sveprisutni partner.

U knjizi se naglašava kako je preko potrebno da se deca do pete godine života puste da budu lenja, da se igraju, istražuju, odmaraju, kako bi mogla da se povežu sa sobom. Roditelji bi trebalo da uživaju u običnosti svoje dece,  da ne insistiraju na njihovoj navodnoj posebnosti i da ih ne opterećuju od malena dodatnim aktivnostima, takmičenjima i uspoređivanjem sa vršnjacima. Ipak, kontraverzno je zanemarivanje, čak potiranje konkretnih ambicija kod dece: više me je zanimalo kakav je moja kći učenik života od toga kakva je u školi, napredak u procesu življenja od onog koji se meri ocenama. Stiče se utisak kako dr  Cabari stavlja naglasak na emocije, kreativnost i duhovnost zanemarujući intelektualni razvoj deteta.

Uopšteno dr Cabari savetuje da nam valja da postojimo, umesto da činimo, da treba da slušamo unutrašnji glas umesto da se rukovodimo spoljašnjim činjenicama. Jer u protivnom, naše će vaspitanje ili, kako to dr Cabari naziva – putovanje sa detetom, biti ispunjeno dramom i teskobom. Deci nije potrebna soba puna igračaka, već kreativnost koja se rađa iz njihovog centra mirnoće. Oni imaju bogat unutrašnji svet, ali mi malo po malo nagrizamo njihov magični osećaj života i pretvaramo ga u osećaj služenja stvarnosti. Kupovinu i materijalne poklone potrebno je dakle zameniti doživljajem.

Knjiga izbegava nametanje vaspitnih strategija, njena je vrednost u obzirnom podsticanju roditelja na samorad, na proces promene.  Dr Cabari naglašava kako se svesno roditeljstvo uči kroz komunikaciju sa detetom, ne čitanjem literature ili pohađanjem kurseva, pa tako ni ova knjiga nije zamišljena kao instant priručnik s brzopoteznim savetima i ready made rešenjima.

Ovo popularno-stručno štivo pristupačnog stila plod je autorovih znanja, profesionalne prakse i ličnog roditeljskog iskustva. Sedamnaest poglavlja usitnjeno je u manje celine, svojevrsne odlomke za promišljanje i meditaciju, koji se ponegde čine kao da su nasumce povezani, pa je opšti utisak kako knjizi nedostaje čvrsta struktura. To naglašavaju i kako se ide ka kraju  sve uočljivija ponavljanja već pre rečenog. No, čini se da su najslabiji segment knjige ipak nedovoljno razrađeni slučajevi iz ordinacije koji deluju iscenirano i preterano. Autor naime sporadično nabraja primere ozbiljno narušenih porodičnih odnosa sa kojima se susrela u svome radu, utvrđuje genezu navedenih disfunkcionalnosti, no ne nudi smernice. Prosečan će se roditelj s takvim pričama teško poistovetiti i ispomoći.

Dr Cabari  se po pitanju vaspitanja fokusira primarno na roditelja, pa onda posredno na dete. Čitaoca ohrabruje na preispitivanje vlastitog nasleđa, obrazaca usvojenih bilo od prošlih generacija ili okoline, na razračunavanje s emocionalnim balastima, traumama, kompleksima, a sve kako bi se mogao najpotpunije posvetiti svom detetu i pomoći mu da postane zdrav i uravnotežen pojedinac.

Dr  Šefali Cabari nenametljivo i dobronamerno usmerava odrasle kako da prvo  osveste svoje potencijale (ona to naziva autentičnim sebstvom), pa će uspešna briga za pomladak biti prirodan sled. Njenu filozofiju možemo da sažmemo ovako: ako dete ima dobar primer i priliku da odrasta u pozitivnoj sredini, sve će se ostalo dogoditi samo od sebe.

Medijski sveprisutna dr Cabari sa privatnom njujorškom praksom u svojoj knjizi za koju je predgovor pisao Dalaj Lama isprepliće istočnjačku duhovnost sa službenom, klasičnom psihologijom. Koliko su mnoge njene postavke primjenjive u ritmu savremenog života, pitanje je. Možda ćete se čitajući čuditi, možda ponegde i uznemiriti ili naljutiti, ali uprkos činjenici da je Svesni roditelj za zapadne  prilike delo podosta alternativnog ishodišta, ono nudi osvježavajuć podsticaj na preispitivanje i učenje te stoga svakako zaslužuje pažnju – sadašnjih i budućih roditelja, kao i ostalih koji se bave decom bilo kog uzrasta.

Izvor: Moderna vremena